Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1887

229

— Један Београђанин поклања свакоме члану срп. Академије по једав сахат — будилник. — Један српски списатељ купује асуру, да би имао на чему умрети, — Књижевна вест. Срп. Академија у Београду издаје „Сан матере божије." — У манастиру Н. нашла се некаква лутка која говори „мама" и „тата". У Вршцу седнем на жељезницу и дам се однети у Кикинду. То је она варош, у којој је некад г. Емилијан Радић одсео у хотелу са својом сестром па после изашла у новинама у списку странаца нека штампарска погрешка. Један Кикинђанин чувши како неко за истог Радића рече „наш јединац", горко ће уздахнути и рећи: Камо среће да је јединац, ал' имамо их ми таквих и више! Запитам истог Кикинђанина: а шта је са Рац ковићевим фондом ? — Р а ц к а срећа! одговори ми он и ћуташе. Богме би ради овога фовда требало већу још Лупу и ларму подићи. Честити извршитељ тестамента покојниковог г. Лупа учинио је све што је могао, ал' можда би се још шта дало заједнички урадити. Био сам и у школама Кикиндским. Мушки су од женских одељени. Наравно. Но овом приликом запита ме један општинар Кикипдски: — Ал' кажите ви мени, господине, како је то: кад је пробитачно, да се мушка и женска деца од 6 година у основној школи одељују једно од другог у засебне школске собе, да ли би педагогија могла допустити, да се и 18—20-годишњи препаранди и препарандкиње тако исто оделе? Јер ја чујем да сви препаранди и мушки и женски у једној соби седе и слушају предавања, заједно иду у јутру у 5 сахата на јутрење, чешће и на бденије. Шта мислите ви о томе?

— Хе, брајко, ја ти ту ништа не могу мислити, јер ти се у педагошким пословима не разумевам, будући да нисам никад брашно продавао.

Ћира. Како је испала читаоничка беседа? Спира. Боље. Ћира. Је ли пало доста на каси. Спира Боље Ћира. Па шта хоћеш да кажеш са тим твојим: „боље, б о љ е." Спира. Та за невољу б о љ е је и то да плате а да не дођу, него да дођу а да не плате.

П у 0 Л И Ц е. ^ Масливе су симбол мира. Италија је богата у маслинама. Али ако голуб Криспи однесе све маслинове гранчице на олтар Бизмаркове политике, онда може у обезмасличеној Италији најлакше доћи до н е м и р а. Н. Тиса је у Менчикову. Данашња талијанска политика је у Криспину. Криспи је (трећи) у Бунди. (Мора бити да је у дипломатском свету настала нека забуна, кад свако облачи на се, што пре дочепа).

»Шта?! Зар да се поврати стара пећка патријаршија!" (цикну Герман) — „па онда ја морам ићи у запећак".

нешто у близу десила баба Соја, — бог и душа, већ би била на вратима раја или — пакла! . , . . Премишља смо да ли да се погужимо капетану лађе, али одустасмо од те намере, да се не би крај моје штете још и стидити морао, питајући за новцима, који сад ваљда чине добру услугу ономе угурсузу, који их је украо, и сигурно при првој постаји очистио чувствија Тешким срцем, а огорченом душом изађем са мојом јадном сапутницом на оближњој станици, где ћемо горњу лађу дочерати? која око 6 сахати у вече треба да путује за доле, нашој остављеној, ах! на врло кратко време, — остављеној кући. — Паметна је то уредба код пароброда, што су увели „иовратне карте", и да сам био боље расположен, ја би се са киме кладио, да је на ову мисао дошао какав иутник, коме се од прилике овако шта десило, као сад мени. — Срећа наша, што узесмо одма те „повратне карте", јер помислите тек тај „ малер ", да нешто нисам узео „ аовратнице", а овамо баба Соја . . . . ох проклета баба, никако ми из главе не излази .... То би тек био красан „шкас"! . . У туђем месту, без новаца, без „билета", но, фала ти, боже, што ме умудри, те се снабдех за времена, наче би к неко и неко", морао још и „апостолски" I . . .

Као покиснути сватови изађосмо из лађе. Наш „куфер" који нам аи мало требао није, извадио сам код контролора, рекав му, да ми је жени врло иозлило и да морам мој пут прекинути: исто тако рекох и чиновнику на станици, кад ствари предадох за повратак Са они неколико форината наравно да нисам смео узимати собу у гостионици, него се са мојом тужном женицом договорим, да тај издатак уштедимо и шетајући се по вароши време до доласка ла^е прекратимо .... Узмемо се под руку и таман да се почнемо шетати и једно другом нашу несрећу у мало веселијој боји сликати, ал' . . . ево ти нова малера\ . . . Навуче се небо, угусташе облаци, а киша се спусти, боже мили; да бидоста било, да потопи пола Срема! . . . Куда ће мо нас двоје јадни, него у најближу гостионицу ? ! . . . Уђемо унутра, па још нисмо честито јнисели. а ево ти са три стране келнера, питајући; шта желимо ? . . . Доба је било за посету кафане мало прерано, али шта се зна? — Наручим за нас обоје кафу и заиштем новине, да бар разбијем моје тужне мисли читањем, али што је главније, да имам изговора дуже седети и време овде прекратити, — *