Стармали

230

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1887.

□ • Пет фор. на дан давати бирачима, то није мито. То је оамо коломаз или бркомаз Тисин.

о о о

Седам година је требало Футожанима док су доказали да им поп Лаза служи на срамоту. То нас учи да таке попове треба за рана тужити, ако желимо да им пресуду живи дочекамо.

=|= Да наши богослови уче и психологију то би добро било. Али за то није потрсбно да ректори п с е у школу собом доводе.

Л. И „Сремац" већ говори о „Програму.* Само што је његов програм са козијим ногама.

Ђука. Да ти пригаапнем нешто на уво. Шука. Па хајде. \1 "Бука. (Шапће му). Сад се већ и мени почиње допадати кикиндски програм. Шука. Какав кикиндски програм, бог те видио! Ђука. Онај што га је склопила добровољна позоришна дружина. Ошша, који нису под папучом, Фалите се мушком главом, Поноси вас мушка снага! . . А кад жене прстић мали на ову се снагу свали . . . оде снага . . . сва до врага ! !! Др. Назбулбуц.

ОСребрн ибрик, (Од М. Јокаја.) Почи Пишта био је веома љубазан човек, Не могу вам ређати све његове доброте, само ћу једну пред вас да изнесем! Кад му је женаимала милосника, он је томе кућном пријатељу увек сам ишао да честита имен дан и нову годину: он му је доводио докторе, кад би се разболео; он му је препоручивао кројача, кад му аљине нису добро удешене биле, и водио га је у гостионице и кафане, ако он сам не би знао онамо пута: он је ишао да се абонира за њега на позоришне представе, нека има какве забаве, сиромак. Истина је и то, да Почи Пишта опет није одбијао од себе тезоимене и новогодишње поклоне, своју анотекарску конту уписивао је у рачун кућњег пријатеља, његове изношене хаљине носио је сам, у гостионици и у кафани допуштао је да кућни пријатељ оне ситнице плаћа: али и то све, верујте ми, радио је из чисте, суште доброте. Женино име било је Петронела; — беаше лепа женска. Лани од духова до бербе имала је једног избраника, кога су звали грофом Отокаром; имала је она и више избраника, али ови су за то време отишли да се купају у Хелголанд и у Ишл, и бог би знао куд који. Петронели се у то време десио рођен-дан, — дешава се то кад више пута преко године. Наравно да је за то и гроф Отокар (случајно) дознао и он тога дана „изненади" госпођу Цотронелу, из пажње и поштопања, са једним лепим сребрним ибриком. Госпођа Петронела није увиђала нотребу да своме мужу отворено каже од куда се тај ибрик родио с њоме баш у један дан, — него га је уверила да је ту прециозу она сама купила и то не себи, него њему, јер је прексутра св. Стеван његов имен дан. То ме се Почи Пишта врло обрадовао. Тако се обрадовао, да је одмах замотао ибрик, метнуо на страну, па кад му је жена отишла од куће он га

Мислим да ни ја ни моја женица никада нисмо тако пажљиво све новине редом прегледали, као сада. Келнери су се зацело чудити морали нашој ванредној љубопитљивости, али и томе мораде већ доћи крај . . , . Сахат се узјогунио, па ни да макне! . . . У томе киша мало престаде, ја платих нашу кафу и изађох са мојом страдалницом на сокак. — Прошли смо тако неколико улица, кад се киша предомислила, па удри поново. — А ми? Били смо опет близу неке гостионе, а близу је било и подне, а и осећасмо крај све наше туге, неку празнину не само у џепу него и у стомаку; — и тако уђосмо у нутра. — До ручка опет сам превртао новине, које сам скоро већ на памет знао; него сам из „дешперата" преврнуо и неколико чаша нива, дочим је моја мила женица пажљиво прочитавала по деветнајсти пут, неке „илустроване" новине. Ручасмо не толико добро, колико скупо; — мој „капитал" све мањи и мањи; — рачунам, . . . рачунам, . . . таман да се докотурамо до куће, али на лађи мораће се живети веома диетно. — Наравно здравља ради! . . . Кад већ и ттоследњи гости поустајаше, морадо смо и ми ићи. — Келнер са салветом у руци већ је неколико нута око нашег стола обиграо, запиткујући, да ли још шта желимо, а то

је био јасан знак, да је време да селимо, — Пођемо опет у нашу безвољну шетњу, и не би био са мојом цраом судбином тако незадововољан, да киша не настави као у пркос, опет свој посао . . . Куда ће мо се, боже сад склонити? . . . Нема фајде, некуда се мора, те тако силом увучем моју протестирајући женицу у посластичарницу, а већ у духу одбијам од мога рачуна „а кочто пити имају%ет се иива " — неколико шестака! Жалост ! . . . Онај сладолед није био много ладнији, него што сам ја био око срца и око буђелара ! ама мора се нешто трошити, ди год се дође, јер иначе не иди унутра . . . Седели смо; . . седели — да се већ и оној леној цури досадило, која није могла да набави доста воде за нас . . . Фалио сам воду, да би и пилзанско пиво са том хвалом могло задовољно бити, а попио сам је више, него иначе за месец дана, . . . али не могу ја ваљда цео Дунав попити, па ма како да је „дестилиран" и улађен ? ! ! . . Хајдмо дакле даље, киша се смилостивила, те мало опет престала. (СвршиЕе се.)