Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1887.

подожи у кутију и одјури шњиме у заложницу (иначе се зове и ферзацамт) и заиска на тај залог две стотине фор. зајма. Ту мудри и р..8умни људи подвигоше ибрик строжијем посматрању и одговорише му да му на тај ибрик неће дати две стотине форината, него, у округлој суми, ако хоће даће му се две цванцике, понеже тај ибрик није од сребра него од кинасилбера. Тако гадно преварен супруг долети као бесан кући заједно са ибриком, са великим гневом и индигнацијом. Код куће је нашао жену, а баш се код ње десио и гроф Отокар. Петронела и Отокар, баш су се били завели у неки интересантан разговор, но Почки Пишта не даде им да га доврше, него он почне други разговор. — Гледајте само господине грофе, како се свет прохуљио. Трговци варају сви, пе сме им човек веровати. Ево ви'те, купио сам жени за рођен дан леп сребрн ибрик за теј и то код најпознатијег јувелира; сам сам ишао да га купим, па ипак ме лола преварио. У место сребрна ибрика подметнуо ми овај од кинеска сребра. Фуј! Та то је срамота, то је, то је, — ја томе не знам имена, — тако човека преварити! Али идем таки адвокату, па нека тужи угурсуза. Дати он мени кинеско сребро у место нравога! Петронела погледи Отокара. Отокар погледи Петронелу; не знам које се нашло у већој забуни, Огокар или Петронела. Супруг није био збуњен ни најмање. Он је са највећим уверењем доказивао, како су данашњи трговци и мајстори несавесни, како варају свет.

Чудне ми среКе „Ал' је сретна, миле друге „моја прија Ната"! — уздисала ономадне „њена прија Ката; „док ја с' мојим Пантелијом „сваки дан се гложим, „па му стога ваљда пркос „још и више множим, „она њеног Арсенију „само арстом такне, п а језиком, сретна друго, „не мора да макне! . . „баш је сретна моја прија „мир око ње влада ; „А код мене сав комшилук „од лармања страда"! . . . Хм! . . Да како! . - Тамо нема од лармања хасне! . . . (са тога су тако кротке оне душе красне) она њему прстом каже јер — језика нема; а он опет језик има, али — слуха нема !!! Др. Казбулбуц.

231 Из 2еИипда и Ојзада. I. д а н. Није истина да је неко смерао атентат на бугарског кнеза. П д а н. Разглашена вест није још ни данас истинита. Само се толико зна да су атентатора ухватили и да је Рус. Да је Рус, то је света истина. Ш. д а н. Атентатор вели да је аустријски подајник Кад је тако о н д а нека буде Ч е х. IV. дан. Атентатор се зове Франц. (А између линија може се читати ово: кад није Р у с, шта више кад није ни Ч е х, па још кад се зове Франц, онда није вредно ни говорити више о тој измишљотини).

Не сме да чека, Наш добри стари суграђанин „деда Баћа" има обичај да руча мадо раније него други људи. Он никад не дочека иодна. Једном га нриликом затече комшија Нера пра ручку. — А што ви деда Баћа тако рано ручате, тек је пола дванаест, а гато не чекате дванаест ? — Да чекам дванаест? Хе мој синко, не смем ја чекати дванаест, моја је жена скувала ручак само за нас двоје, на ако дођу дванаест онда нама неће ништа остати. §. Цигански „ Оче наш." Мој чика Васа био је бирташ, а био је увек добре воље. Више пута му који гост са стране, сељак из Шајкашке, покаже какво писмено, што је добио од суда, па ће га замолити да прочита и да му каже шта ту пише. Чика Васа узме хартију у руке и чита му овако: Девла делта табак та ди вес наманајстое карадирмиш; дафти да буле ћорос ми пеле афтајч грасла препелица." Сељак се узбезекне: Та то је неки цигански „Оче наш" ! §. На оно питање О „зар човек не сме рећи истину ?" Млади човече, Иване Иванићу ! Има и у мене још жучи, али има и нечега другога чега може у неколико имати и млад човек, али што се нарочито тек низом дугих година добија. То ме је задржало да вам тако не одговорим, да не пренаглим, да најпре праведан гњев утишам. И тако сам отклонио од себе погрешку да се с вама са младим, зеленим, наглим и несмотреним човеком препирем о вредности и корисности Матице Српске, за I о ви велите да народ од ње нема „ни колико грош хасне," да она „не ради ништа" и да је „скуп књижевних шепртље и т. д. а за реч „анарха," које је нарочито и изазвала моје гнушање, велите и сами, да је можда опориЈа реч; — а што вам морам рећи, гледаћу да буде што хладлокрвније. Шта треба у Матици поправљати то ће бити и треба да буде брига озбиљнијих и искуснијих људи, — а ту ће канда ваш глас најмање важити.