Стармали

10 „СТАРМА.Ш" БР 2. ЗА 1888.

Али, али, „Омладино," Еад осуши Што пресуши ?!

Јест', Светозар Марковић је Добро хтео; Вишој мети он посвети Живот цео. Ал је дош'о нешто рано, Не баш сретно; А што Србу није хитно, То му сметно. Његових је ђака била Бројна руља, Кад би уст'о нашао би Сад и хуља; И он би се у јачини Свога духа Јако тргн'о, тргн'о би се Од пресуха. Рекао би својој школи : То ме боли: Кад осугии Што иресуши ?!

У Србији — граду српском Све се мења ш® джшпгдв. Продано перо. Притег'о сам пусат — идем у хајдуке . .. . Двосечац сам љути узео у руке; гараву сам шару врг'о преко плећа, да ме у злу брани од-а злих несрећа; кабаницу суру озго сам огрн'о, јер је небо мутно, натуштено, црно, а то ти је жива и живцата згода против пуста ветра, против непогода ; још ако би где год помрчине било, у торбу сам метн'о кремен и оцило , да укрешем огањ, који душу гали, да неком поеветли, а неког упали ; опанке сам ман'о — кога ће ми беса ? не мислим да бежим ма било "удеса. Идем у хајдуке . . . „0, да смешпе теме! Ма какве'хајдуке ?! Прошло је то време! Оно јест и томе негда било места јест било је, — ал' данас га неста; у данашње дане разум светом влада, а снага се иште за цепање клада." Е, баш сте ви чудни! Ви ил' одвећ знате, или своје доба јоште не схватате. Та баш данас цвеће за хајдуке цвета. код тол'ких дахија и толика смета,

Ту је много искушења, Па и трења. Јуче чусмо реч, која нам Тако прија; Много ј' лека у тој речи: ' „Амнестија." И реч ова кључ је златан Родних врата, Кроз која се враћа снага Обилата. Тим се суше сузе многих Породица; Место тужних, сад веселих Има лица. Али „пардон" овај грли Чак и кривце подлих чина; Одговорност тешку скида С Гарашана, с Вукашина. Па ту морам опет рећи (Не знам коме) Пословицу, што се сада Служим њоме; (Ком не прија нек запуши Своје уши) Ал ја морам рећи што ме Тре у души: Ка.д осуши, Што иресуши ? ! Родољуб.

код тол'ка метиља, просвећевих буба гадних пришипетља, подлих скутољуба, што на рачун реда у салу се даве, а са њих се други гложе и крваве. Лако се то борит' против силе грубе слаткишем Иеш најаре отуиити зубе. Окајте се, људи, доста ми је муке! Оставте ме с миром — идем у хајдуке. Идем у хајдуке . . . . ал' не као стари они наши горски народни стражари, што су клали злице мучки из ненада: засела је моја на сред главног града. Ту мислим да седнем, где се метеж метс, па мирно да чекам крвопије клете; ту ћу да пободем крст на десној страни, а лево да ставим путир суза слани'; па кога год туда зда срећа наврати, најпре мора мени царину да плати и да узме причест — капљу слане воде онда нека иде, куд га очи воде! А за сретна рада лре свију и свега, дочека ћу звера најопаснијега, најгрђег од свију грдних несретника, дугонокта мачка јегуљаста лика, препредену лолу, лукавога лиса, нитомо јагњешце, тто две овце сиса, на које сам давно овим ножем смер'о: ударићу најпре па иродано иеро. „Та кој' ти је ђаво ? Јеси л' с' ума сиш'о?