Стармали

„СТАРМА.1Ш" БР. 2. ЗА 1888. 11

Завршно-почетне допунеУ Мађарској је сдобода идеална.

Иде ал на дрвеним ногама.

Ух, Гарашаниау, моје је страховање опет тебе

снило.

Беснило се дуго памти и у сну призире. * * * Државна гимназија у Н. Саду српску децу радо прима, али катсо васиита9

Но вас пита? Наша је ћуд у неким неприликама млака иа тија.

Да ли још и сад кицош Мата у звезде своју

цуру кујв

ч

Цурукује. * * * Омладина српока ваља да зна борити се и хрвати.

И Хрвати имају се с киме борити. Али само та веџбања не морамо ми правити међу собом. * * * И кад је највећи мраз, у слободној природи има тица. И Матица може дочекати петог комесара, само кад је ведра лица. * * * Не бојте се, људи, иотоиа.

Апатија је страшн;! реч; не би требало ви да је разумемо, а камо ли да је негујемо. % * * Поред наше школе симиџијски шегрти н осе Лаје-

Оссћаје гладних ђака, а још гладнијега учитеља тешко је описати. * * *

Сад си баш на оравог мајстора наиш'о! Да си све са свећом по мраку тумара', нигда не би наш'о стручнија гробара. Да се бориш с' лавом, прош'о би без вреда, ал' то „јање" уме жешће да уједа; па да нешто оспе своје отров-стреле , не би ти ни тице костију изнеле. Већ окај се врага, не тражи му трага, за то треба мало другачија снага". Тако зборе нека срца милостива, што зло само виде — ал' им зло не бива. Е, а шта знам ја ту? ! Враг ми мира не да! Све ме нешто силом гони у напреда. чини ми се, да сам лепо дома оет'о, не бих нигда мира и блаженства дост'о ; па се јунак дигох жељи да уговем, да га у по дана на мегдан позовем. Трпио сам, гут'о, док се трпет' могло; и жмурит' сам знао — па шта је помогло? Но сад ми се веће до грла довукло, сад већ морам ићи, па куд пукло — пукло!

* Ој, п;;одано перо! .. . Гле збуних се с' главе! Та има их, болан, к'о зелене траве , к'о по глувој ноћи совуљага тица, к'о у бари жаба, као пијавица. Ви'ш, ја певам једном — да грдне срамоте! а њих има сила, као гад се коте! -

По топа исто толико вреди, као и по пушке (т. ј. ако се уздуж преполови). * * У свима манастирима се не види за к њигу манија.

Игуманија је ипак нешто, од чега људи могу до бро живети и угојити се. * * * Не, ружан је пос'о, кој' се крњи, цепа. Дакле испочетка — с' главе па до репа. Ој, продана пера, велика и мала, бесавесна траго са златних јасала, кичељива децо мамонова млека, подмукле сирене деветнестог века, потркуше ниске], лажни мудријаши, што 'но вам се поглед од видела плаши! Ви иусти букачи, шупљих осећаја, што 'но вам се мис'о у крви напаја, што 'но вас је тартар прегостио славно, што 'но вас је хроми одн'о већ одавно, што сте љуцки разум под закуп узели, што сге нам се свима на теме попели, па нам врео пеп'о у очи сипате, те божијем створу прогледат' не дате, шт живите само, само да једете, и да се кад и кад ропски насмејете пред охолим мигом неумитне силе, као да су свраке мозак вам попиле! Црисгупите амо из ваших буџака, из тих мрачних шпиља и муклога мрака, где поштење никад завирило није, од'кле само трулеж и бугија бије. Приступите, велим!. .. Ближе! . . . Што сте стали ? ... Тако' . . . па сад пруж'те ваш језичић мали, јер ме мори жеља без да вас увредим да вам само малко у зубе загледим; да вас српски питам (знам да крити н'ете),