Стармали

20 „СТАРМАЈШ" БР. 3. ЗА 1888.

претплату и намесец. А и »Стармали" нв излази само у Новоме Саду, него и (три пут) у месецу. Но будући да се није само месец помрачио, него (ма да то не стоји ни у најбољем календару) помрачила се ево и моја соба, јер је пламен моје лампе заишао за сенку потрошеног петролеума, те ја сад не видим више да ли пишем, или само мислим (да ) пишем), то завршујем у мраку овај политички преглед и предајем рукопис штампарском дечку, који ме је узјашио, те ме све песницом у потиљак удара, журећи ме да што пре свршим, јер чекају у штампарији, где много мање стрпљења има него у поштованој Ћира. Шта ти, Спиро, судиш о уговору, којег је пре осам година склопио Андрашија са Бисмарком, и који је тек ономад на јавност изклизио ! Спира. Мени у томе уговору највише пада у очи оно, чега у њему нема, — а то звачи Ћира. Ајде не лудуј! Како може значити штогод, чега нема ?

Спира. Још те како. А то је баш у једву руку зло, а у другу могло би бити и добро. Томе уговору нема рока ни земана, као што има другим искреним уговорима. Не каже се: Брате, ако ти уговор овај додија, мораш га отказати на годину или на по године унанред. Јок, — Бизмарк га може раскинути кад год хоће. Па кад и гам Бизмарк призваје, да му је преча свеза са Русијом ; јер је прво њ у тражио, и тек кад се нцсу могли погодити, тек се онда свезао с нама, — онда је то оно што се овако сриче: земља, људи,, он — 3/10, (или бар опасно). Ћира. Та знам, брате, — ал су тако исто и нама руке одрешене. Увидимо ли ми, и у дванаестом часу, да би нам споразум са Русијом у место штете и силне крви могао донети мира и берићета и ми можемо на уговор дунути — па га нема. Спира. Па зато сам и казао, да има нешто, гпто би могло и добро бити. Али шта ћеш кад смо канда ближе рату, него увиђавности.

П у с л и ц е, <0,. И у најозбиљнијим тренутцима нађе се понешто смешно. Смешно је сад то, што Хелфи и Перцел, кад су чули публикацију уговора, а они се притварају као да им је из срца извађен.

Идем у хајдуке . . . А ко замном жели, нека све распача, нека све раздели, нек све своје бриге у ту мис'о емести, нек се исповеди и нек се причести, да се чистом душом света посла прима јер на овом путу и — гробова има . . . Земун 1887. С. Лукин Лазић. Ко је добио опкладу ? Шала из ђачког живота. (Свршетак"). Већ и два месеца прошло од оне значајне седнице. Баш је била некако недеља. ђаци се искупили у својој „читаоници" у кафани „Мерану." У оно доба још, пре више година, кад се ово све догађало није дружина имала своје засебне читаонице, него еу новине и листови донашани у кафану. У тој кафани имали су Срби за себе собицу са једним повећим округлим столом за листове, једним мањим за писање и једним врло малим у прозор за бадавадисање и „опчаравање"*) кроз прозор. Око великог стола је један диван од црвеног сомота и неколико столица. После ручка је та собица обично пуна а недељом особито. Поседају око стола, док не попију „црну" па онда причају, ћаскају. Ту су шаљивчине Јоца, Милан и Мита, они воде главну реч. Ту су још и Раја и Мирко и још неки. Тема разговору су „маскнбалови." Сад су у највећем јеку а касе слабо стоје. Праве се разне комбинације, планови. Један ће заложити што, други ће узајмити од газдарице и већ како ко зна. Јоца је „старија кућа.' Он је већ скројио свој план, Узајмиће од кафети*) пкад. израз, значи од прилике, што и „кокетирати."

јера на ће у Марту добиги за два месеца отиће међу тим кући, тако ће се већ моћи испомоћи. „Зар ћеш ти ићи кући о „Уекрсу?" пита га Милан. „Морам, бога ти, друкчије се не могу никако регресирати." „Благо теби, ти ћеш лепо у Београд а ми овде ку. бурићемо ко ђаволи". „Пћи ћу наравно и у Београд али ћу Уекрс провести код деде у 3. Знаш, морам мало и око деде." »Де, де око деде! Само гледај, да га поштено „анпумпујеш." „Ех, женираћу се! Него како би било да аравжирамо један „нреферанс," нећемо у велико; за четвртину. Хајде, ко ће? Мита је сигуран. Хоћеш ти Рајо ?" „Мани њега! Он ће да решава „криптограме." Ево Милана." Одоше у другу еобу. Дигоше ее још неки, да „кибицују" и да одписују и дописују „јуву." И то је једно од кафанских уживања. Лаза седи у прозору и опчарава. Лепотић ! није му замерити. Цига и Милан с наочарима играју „карамбола." Милан се једи и вазда гунђа, Цига се слатко смеје, кад направи „свињу." Неколицина турила руке у џепове па праве заједљиве примедбе, потпирују још већма ватру у Милану. Стева, опет један од лепотића, стао уз искићену касу, и огледа се у огледалима, забавља „касирицу." Она га слуша, љупко се смеши; кад Стева посоли разговор којим вицом опа завали главу, слатко се смеје па тек летимице али значајно погледи на неког старца Швабу, којем дршћу карте у рукама, за једним столом недалеко од касирице. ђорђе прича најозбиљније Јоци, како је имао „пеха:" Није нашао „портира" па универзи а хтео да га „пумпује."