Стармали

34 „СТАРМАЈШ" БР. 5. ЗА 1888.

ктева, да Русе н 'туче, ту их може потући најлакше, — где л нема. Добро је — што ветар тако жестоко дува, брнје. Јер ако нам свима одува шешир са главе и косу пам обрије, онда ћемо сви Срби бити ћелави као Турци, пак се нећемо моћи међу собом кикати. Добро је — што Матици Српској избрани председник још није потврђен, јер иначе се не би могли пред Квропом похвалити, да висока влада на нас обраћа пажњу вишс, него што заслужујемо. Д о б р о ј е — ппо принц Кобург има м а т е р ; пак ће се у истори ји забележитн, да је за време свога кратког бавлења у Бугарској био више материјал и с т а, него идеалиста. Добро је — што енглески доктори не познају болест „рак", јср иначе би опазили да им и код куће иде нешто натрашке. А суђено је да то Гледстон позна и излечи. кад дође до кризе. Добро је — што је стари г. Риђпчки био у Риму. Не само за то, што је и двапут нољубио папу у руку, већ нонајвише за то, што је укебао паиу, да није баш сасвим непогрешив. (Папа је погрешно рекао : Ево је Ш^агезо, и има 85 година — а г. Риђички га је иоправио и рекао, не 85, него 83. — Сад ће можда г. Риђички ићи у Крф, — али да ће Авђелића поправпти, о томе сумњамо.) Д о б р о је — што су се „Јавор" и „Стражилово* измирили. Али кад би се с п о ј и л и, то би било још боље. Добро је — П1 то се ратарске читаонице множе; иа већ и зато, јер ако је истина, да Јаша Томић има неке вамере, које скрива, то ће из рагарских

читаоница (као клин кроз врећу) најпре на видик избити. Добро је — што је „Нашем Добу" закраћен »пост деби" за онај свет. Јер иначе можда би га случајно читао и Арса молер. па би рекао : Шмокљане, ти мислиш да сам ја имао девет година, кзд сам портретирао Доситија. А уредник „Нашег Доба" онда би од једа позеленио и доказао би критички да Арсе молера није никад ни било на свету. Добро је — што ми за сада још више »до бра" није пало на ум, јер иначе би од тешка д обра могао горе проћи, него што пролазим од зл). ■ Стари познаник. Ћира. Даклем херцеговачки митрополит Игњатије даде оставку. Спира. То јо баш лепо од њега ал било би још лепше да је у ту оставку замотао и они 40.С00 дуката, што је са мирнпх овчица својих састригао Ћира. Е, тек што није. Греческа мудрост рачуна, да ће ду га Херцеговци овако б о љ е запамтити. Спира- Ако не боље, а оно бар д у ж е.

П у с л и ц е. Бизмарк „неће никога да вија." То је веома паметно, — нарочито у таким приликама, кад има божијих створова, који се даду вијати.

ШШДЖ1Ш1ЖЖ. Петар или Павао. БОСАНСКА АЛЕГОРИЈА. Рекао би вам коју о томе јунаку, а — ио несрећи не знам како му је име : Петар или Павао? — Речем ли „Петар", замерићу се мајци, речем ли „Павао" увриједићу му оца! Отац му се наиме куне, да му се син зове Петар, а мати присиже да му је име Павао. Имали они некоч двоје нејачади, близанце: Петра и Иавла. Туре их уграбило, а док га тјерали, заглавило једно. С другим умакну, те га потурчи и назове га Селимом. За које вријеме потјераше људи Турчина, пак му богме и Селима отеше. Вратише га оцу и мајци. — Лавле мој, срце моје! заплака мати, угледав га. — Петре мој, душо моја ! кликну отац, грлећи га. — Какав Петар? мати ће, — та то је наш Лавао! — Не будали женска главо, какав Павао? То је Петар. — Гди је Летар ?! Жена ће опета, та гле несрећо црва: Павлова глава, Лавлаво лице, Павлове очи, Павлов говор, Павлова коса. — ■— Та ии једина влас! закрчи јој муж ријеч. — Пе-

трова јв и глава и коса, његово лице, његове очи, — а гдје истом говор! Та по говору га и познајем[! — Пак да се и посветиш: Павао је. — Е да би те враг онако, како је Петар. — Лавао. — Петар. Почеше се нрепирати, а мали од страха у закугак. Све се жешће препиру: — Павао! — Летар! — Лавао! — Летар! — Чекај мало! рече жена мужу, — та што се препиремо ? запитајмо малога ! Амо де, синко, храно моја ! Реци, синко: како ти је име ? је л' да Павао ? Је л' да Летар ? умјеша се отац. Но, реци: Петар или Павао ? — Селим, — рече мали. — Павао! цикну мати. — Петар! рикну отац. Пак се стадоше изновице препирати, — док се и за косе не ухватише. . . — Јој, јој мени кукавици! јаукну жена, Павле синко помози! удри оца, даћу ти јабуку! — Леро! дозивље отац, Петре! удри мајку, даћу ти двије. А мали се згурио у закутку и плаче. . . А и богу је плакати. Фран. Мажураниђ.*) *) Прештампано из „8то*ге".