Стармали

4 ■ "

5ф „СТАРМАЛИ" БР. р. ЗА 1888.

лазак, — и право да кажем, кад ми овај број паде на колена, колена ми мало клециуше; осетих да се у мени буди какво страховање, о којем вам не знам дати рачуна (али паша публика баш и не мари много за рачуне „Стармалове"). Даклем пробудпло се у мени неко страховање. Али ја сам се ипак прибрао и почео сам да читам први чланак 48. броја Периног „Радикала". И гле чуда пад чудама! гле симпатије — шта ли је! Што је било у мени, то нађох и у „Радикалу". Уводпи чланак имао је овај наслов: „Страховање". Но брзо сам се уверио да Перино „Страховање" управо није страховање, — пего више је неко нлашење, и ако га буду само деца читала, заиста се могу и уплашити. Но могла би се уплашити (и до сто врага побећи) и здра?а логика. Јер ево шта вели један од двојице, који у том уводном чланку грцају и надглаголавају се: „Није ни промена устава не зпам баш бог зна каква мудрост и тешкоћа. Посао је истина огроман и од големе важности. али ми радикали не можемо ту измислити барут и т. д." Даклем огроман посао и од големе важности није тешкоћа. Стапи логико, не божи, јер ево Пера признаје сам да још није измислио барут ! Говорећи о новим променама у Србији „Радикал" се сумња, да је постигнута „обострана искрена воља и жеља". Да сви радикалпи министри искрено желе промену устава на боље, о томе се нико пе сумња, — али ко је опуномоћио Перу, да ипак сумња у обострану искреност? Кога он хоће тиме да похвали? И ко би још таку хвалу могао сматрати за вскрено пријатељство. »Радикал" сумња „у отворено и искрено зближење". Пери је ваљда лепше затворено зближење.

ШФДДЖМЖЖ. По дана у „концоларији". (ПОЛА ШАЛЕ, ПОЛА ИСТИНЕ) од дра К! збулбуда. Је л' те молим вас: јесте ли ви већ били кадгод у каквој „концоларији" ? . . . Знате ваљда „званије" . . . „нопечитељство" . . . „суд" . . . и т. д. и т. д.?. . . Били сте? Е, онда молим, да прочитате ову причицу, па да ми искрено кажете: да ди се тако живи по тим велеважним заводима ?!; — а ако нисте никада тамо долазили, а ви, молићу прочитајте, да знате, какве тегобе п^дају кад-кад на срце нашој — господи! .. . Да вам одма из почетка кажем, да смо у граници. — Она је до душе покојна, али живи и жлвиће међу нама, док је и нас. — Дакле ми се налазимо код „ регименте Мг.?" . . . У „штопу", или како те врашке швабе исакатише са „штабу". . Ено вам онде „обрштерове" палате... Има у њој више соба него у каквој касарни, а господин „обрштар" сам самцит у тој грдној кућерини. 4- Али је

„Радикал" налази „да је у Србији свака страна на мртвој стражи, да тако рећи леже и устаје са запетом пушком" (Гарашанип уме пуцати и из револвера), „да се на сваком кораку по трипут пипка да се не стане на трулу, вешто подметнуту даску." — Кад би то била истина, то би била врло жалосна перспектива. Но утеха би још била, што онда и пред Пером стоји трула даска, коју сам себи (не баш Еешто) подмеће. Али можда се људи у Србији још добро пе познају. Е, и за тај случај има Пера неколико утешни речи, у којима кад би било истине морали би се сви Срби из Србије разбећи, јер „Радикал" вели „да ће ближе и тачније познавање неминовно донети само још веће туђење и заоштрити и без тога јако неповерење". — Даклем боље је да се људи међу собом не познаду, — — наравно да би за Перу боље било. да га нисмо већ и сувише познали. Па кад нам не би аснило ни међусобно позна ње, — шта нам онда ваља радити, дај, говори, саветуј, ако бога знаш. И „Радикал" је тако добар, па нас поучава шта би нам ваљало радити: „ваљало би (вели) имати и срца и ума а и довољно јаку руку, да сопственим ножницама одсечем > дугачак шлеп наших надања." — Е хвала богу, ншнта нам друго не смета само нам смета надежда, само нам сметају надања ! — 11а има и у томе нешто право. Ако је икоје наше надање привезано за Перу Тодоровића, онда би за цело ствари боље пошле, кад би се тај „шлеп" одсекао. И таких дивних савета, тако бистрог мутљага нађох у уводном чланку „Радикала" број 48. још пуно. Сав се запурио и запенушио од многих речи. Говори, брате, говори. Мути десно, мути лево, и кад већ мисли да је читаоцу довољно мозак завртио, и за то он и све и сва! . . . Од цара се граничар толико не боји, као од њега, та и он је неки мали цар ! . . . Цреко пута је „велики суд", а на близу „велика стража", баш до тадањега „парадиплаца" . . . „Велика стразка" зове се лепо здање, гди је доле збиља стражара, али на горњем боју смештена су разна звања, која су у нашем језику овако гласила: „Ферплантунгконцеларија" -Уегта11ипдукап21е1, п Рехцумкоицеларија"-1л.ес11иип"'8каг1/1сЈ, ., Воршамт"-Рогз1ат^ — „Румбук^-ОгтиЗБисћ, па за тим : „Вауконцеларија"-Ваикап21е1, и „ађутантура" Ми ћемо остати код „Ферплантунга". — Завирићемо, да видимо шта се тамо ради Три сата по подне . . . Господин „ферплантунгскапетан" нису још дошли . .. Летње је доба, топао дан, па су ваљда мало после ручка прелегли, да се одморе . . . Господин „адлатуе", њихова десна рука, знаде врло добро, да овај одмор траје кадкад до четири сахата, па се и он баш не жури у звање .... Али ту су у једној соби три господина „ферплантунгфелбаба", оии раде као црви, и само док се зачује корак капетапов на степеницама, да видиш врешоће, да чујеш цврку пераја, та нема ту шале, није да им пера цврче, него све шкефћу!! . . . Само док наиђе капетан . . . Сада до душе седе рахатно у једној групи, па причају једно другоме.. .

* *