Стармали

,ОТАРМАЈШ" ВР.

-ЗА 1888. 5«

ла смо већ сви од стра пребледили, онда перин „Радикал" излази са фарбом на ореду и вели: .,Према таком ст а њу с т в а р и, о промени устава није ни мислити '. Е, сад бар знамо на чему смо, и чисто видимо ону трулу даску, коју би Пера хтео целом Српском народу вешто да нодметне. — Али тако се деца варају — а људи не.

Ђира. Чујеш ли што о Матици Српској ? Чујеш ли о и с т р а г и. Спира- Из траги-ке канда ће се прећи у комику. Јер би смешно било веровати, да се каква нађена погрешка у Матици не би обесила о велико звоно.

Штросмајеровог. (Кога богови волу томе богиње сметње на пут стављају.)

□ • Бискуп Штросмајер опет је подарио оеких 40.000 фор. на племените народне цели. Сирома Анђелић, он је тако далеке, да о тој и о такој дарежљивости ништа и не зна.

П у 0 Л Ж Ц е.

*** как0 Ј е почео снег д а се топи пештанске новине још су воденије него до сада, Много се говори о аг -У12 -у. Али пошто је потопљено много више него један ар, то би ова поплава требало да се маџарски зове ћек!;аг-У12.

И у Хрватској поплавила је вода Т р њ е. Штета што пе пађе друго трње, него село, које се тако зове. <\ Чујемо да је у околини ђаковарској одмах престала редња богиња, чим је нрешао дан јубилеја

Ж. И „Стармали" се нада, да ће баш бан Хедервари измирити и удружити Хрвате и Србе, — (али не хотимице). д. Немци држе да је Буланже сувише мршав а да би могао постати Д и к татор. Французи се тога још мање боје. □ , Пера Тодоровић вели, „да се шлеп наших надања плете нам међ ноге и не да нам слободно корачати." Ми држимо да се шлеп само и ономе може плести међ ноге, који иде натрашке.

д. Отац Иларијон хтеде искати од уредника овога листа средоџбу о томе да нема зуба. Иосле је одустао од тога, јер је увидео, да то, бар Панта Срећковић неће веровати.

У Пеглти ено на врат на нос уче руски. А сиромак „Драшков Рабош" још једнако кија под истрагом, што је научио мало руски.

0 ° 0 . Ономад је један српски ђак из Пеште писаједном српском ђаку у Беч и метао му на срце до прикупи све ако се што зло зна из живота Јаше Тоа

Али шта се то нас тиче ? ! .. Хајдемо ми даље, јер има још једна соба, а ту је управо и главни елеменат, из кога се састоји чиновничко-господски сталеж, ту су: господа, господа „дијурнисте", „преписивачи", „експелијенти", „ексибиенти" и шта хоћеш" . . Пре него што се унознамо са овом „великом" господом, ваља напоменути, да је свака „концеларија" имала свога послужитеља, „ординаца", који је у стражари цоле са друговима боравио, јер и он је био солдат, и мењао се као и ови јеженедељно, али је такав „ординац" обичао био из мало јаче куће, па је госп. „фелбабу", што момчад у „штоп" одређује, рекао ваљда коју добру, и тако је био поштеђен од „шилбочења", и вршио велеважну дужност „ординаца". Ствари „ординацове", т. ј. његова торба са нужним смоком за оних 8 дана службе, стајала је увек у оној „концоларији", где су речена ситна (пардон, хтедох рећи: крупна) господа вршила своје званичне послове. А што баш тамо? . . Зар у стражари није било довољно места, за једну торбу са великим комадом сланине, једно — две п Роје, луком, соли, сиром и томе подобним јестивима? .. Места је да како било, али чим нови „ординац" наступи СВ0 )У дужност, и пријави се као „осмодневни" разноситељ писама, ложоња вуруна, доноситељ переца и прочаја, и

прочаја", — а њему одма г. г. диурнисте приповеде, како је прошли ординац сирома страдао, оставивши своју торбу доле у стражари, јер док је он „горе" служио, нека безобразна браћа појела му скоро цео његов смок! .. . А овде горе, торба је сигурна, ту нико не сме ни присмрдити, јер то је „концоларија"! А сад да вам представим и ова три господина. . . Млади људи, имају кад да чекају на авансовање. . . За сада су сва три сретна, пресретна, јер није шала, они већ беру плату. . . Рука је већ у царском џепу, само да се још мало дубље увуче !. . . Е, али није то ни сада баш мачији кашаљ, јер њих двојица вуку месечно по шеснајст форината, цифром цифрам 16 фор.! — А најстарији господин диурниста, кога су она двојица као некога „капу" сматрали, тај — не дирај, брате, — та тај је имао већ 20 фор. Сума је то! . . . Да се баш лепо живети, особито кад се деси, да су родитељи оваке госноде у истоме месту, па дају господину сину и „квартиљ", и „кост", и одело; онда је она плаћа таман довољна на — переце, ћаје, и коју чашу пива!. . — Близу је 4 сахата. . . Тамо преко у оним „концеларијама" још није довршено примање, а госнодин „адлатус" сигурно зна, да је господин капетан после оног одмора, сврнуо мало у кафану да ви-