Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 8. ЗА 1888. б9

Али кад новосадска општвна није била т в р д а према ерпском нар. позоришту, она је послала закључак свој у Пешту на потврду. А Тиса се дуго предомишљао и напоследак је решио, да се хански плац може поклопити позоришту, али не „српском народпом, које већ 26 година постоји, него „новосадском", кога нема, нити га је кад било, нити коме на ум пада да га подиже. И до сада су се наше жеље одбијале, али су се одбијале озбиљно. А сад с одбијају са видем и п о р у г о м. Па шта сада?! Шта мисли српско осећање о господину Тиси ? 1 — Ништа друго, већ само оно, што би мислило маџарско осећање о свакоме оном: који би с њима тако поступао Амин!

Ћира. Штросмајер је ономад поклонио многе хиљаде на добротворне народне цели. Тако се заврптила његова „златва миса". Спира. Ох златна нисо! штета само што така мисо не падне на ум и коме нашем владици. П у о л и ц е. ©. Принц Кобург виче: Мамо! А одзив му то исто одговара. П- »Наше Доба" обећава да ,Српском Дневнику" неће очи копати. Јер тиме би утерао у лаж неку српску пословицу. §. Скупштина се у Београду отворила. Ми у први мах нећемо о њој ништа да беседимо, нити што да управљамо на њену адресу. То је знак наше симпатије према њој, (јер и она је сама без беседе и без адресе). Кад већ конзервативци праве нереда, онда је већ зацело ред да у Румувији буде друкчије. Д. Код Новог Сада вода опада. То је једино опадање које и „Стармали* одобрава.

~. Ужасна је несрећа постигла Кикинду. Није еам до шале, — али ако је при томе пожару изгорео и кикиндски програм. — то је ипак нека утеха.

01. Брат-Јано је пао. За то има доста да захвали своме брат-Дмитру. Ако му не захвали он, захвалиће други Румуни.

јер ја сам сир тако измрвио, да Је морао мислити: миш је био, али ти и ткој драги Аца". . — — ,Молим, молим, да се моја личност не дира", рећи ће на то овај, „ја сам још најумеренији био!" — „Још ће сад изаћи, да сам ја та хала прождрљива!" разљути се сад г. капо, „а ја би молио, да се узме у призрење, да сам ја куд и камо старији и у плати. и у службовању" .... — „Ех, чудна ми куиуса!" — узвикну на то г. Наца, — „ти се већ увек са твојом већом платом бебучеш, као да си већ канцелиста, а не гоља као и ми". — „Господине!" исдрачи се на. њ' госп. Шаца, — „господине, једну мање!" — „А и ти господине језик за зубе!" беше одговор и госп. Шаца и госп. Наца полете једно другом у косе, титулирајући једно другом свима могућим именима, само не онима која „господи" приличе. Аца их је мирио, али је ларма толика била, да су чак г. фелбаби из друге собе прекинули свој диван и дотрчали, да виде који је опет ђаво у тој соби .... „Проклета дерлад!" рећи ће против сваке етикеције стари фелбаб Миша, — „увек се гложе, као да су поделили дедовину. — Мир балавци једни, јер ако узмем" Не доврши. . . — На степеницама зачу се ход капетанов и док се он на оних 16 степеница испео и врата прве собе отворио, у којој г. фелбаби седе, — могао је одмах у себи рећи: ех, баш имам вредне људе око себе!.. Свакк је то заб'о нос у хартију, па нише, пише, да све п УЦа !. . . Шта више стари г. Миша тако се задао у неки „акт" да није ни чуо, кад су се врата отворила и г. ка-

петан ушао. . . Још се г. капетан ни „раскомотио" није, нити свој „шрајброк" са клина скинуо, ал' ево госп. „адлатус-а" са некин „актом" под пазухом иде преко степеница и одма за тим јавља г. капетану, да се доле у „грундбуху" мало задржао због оне познате ствари „т сапза" Н. . . .. У соби г. г. диурниста влада потпун мир. . . Пише се тамо у шеснајест, али је и време било, јер онај допис, што је као хитан обележен, требао је још после ручка, да буде одправљен кумпанији у месту, а сада је скоро 6 сахати. . . Али има и томе лека, — чим је ствар свршена, — узме госп. експедитор званичан куверат, па нацврља црвеном оловком, да се из далека види: „ Аишг Соигз! 8ећг <1гтдеш1! ВЕ1 ТА(т ШN1) КАСНТ!" - То је до душе био обичај, тако написати за оне кумпаније, које нису у месгу , да би се такви актови што пре разашиљали из једне штације у другу. али, молим вас у оној хитњи, да акт само из руку иде, могла се и таква погрешка десити .. . Међутим је г. капетан нашао за добро, да започети рад на сутра остави, јер ето изби већ 6 сахата, а човек није тек роб, хоће и свој одмор да има. Господин оде, а после три минута не беше ни у једној „концоларији- ни живе душе! Рећиће ми неко, да је ово немогуће, јер кад би то сваки дан тако ишло, неби се никада ништа урадило, али ја на то примећујем: да има доста звања, гди се овако, или налик на овако, ради, ако не баш сваки дан, а оно бар иет пута на недељу! Др. Казбулбуц.