Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 8. ЗА 1888. 63

Б Мој брадика Пера баш је јунак прави! Кад се штогод прича да те пређу мрави , он се тек насмеши, казивати стане, (а слушат' га можеш, управ' док не сване). „Какви дуси, . . . виле, . . . и вампири худи ?! Маните се тога, паметни сте људи! Мени је у веку дух некакав дош'о, али чујте само , како ли је прош'о! . . . Био сам вам онда кочоперан јако , кад-кад добро ђаче, кад-кад — свакојако! Ади страве писам ни о •. чега им'о , а ко деда, често, „страшно" говоримо, причамо о духу , и авети каквој, што се ноћу јавља , у хаљини лакој, или о вампиру, ил о другој страви , а другаре моје ужас да подави Само ја се смејах увек такој шали , срчан увек бејах, ма да бејах мали. И код моје куће сви су добро знали , да се ја не клањам, хаждаји и хали ,

АЦА ПЕРА И — ДУ па ме с тога често мећали на пробу , сазивали виле и њихову мобу. Највише ме онда моја сеша Маца, увредила, с речи : „бојиш ли се браца?!"

Јелнога смо дана ии добили госте, род,итељи ради , да их баш угосте, па иокојни отац мени рече: „сине! сиђи се у нашег подрума низине, па из оног краја што на сокак гледи, из петачке оне, вина нам нацеди. Узео сам свећу, јер је вече било , сишао се доле весело и чило. Кад наточих вино па се дигох горе, зачух шапат неки, ко да близу зборе , погледах кроз тмину, али покрај врата, стоји нека слика белим умотана .... Макар да се нисам аветиња боја' , ипак, признат' морам : дође ми до зноја. И прва ми мисо беше: брже к' врати!

X. Јест, ал тамо стоји вештац умотани! . . . У забуни оној зграбим цигљу неку. Завитлам је, . . . вурин,.. . . ал' на грдну дреку, што нададе вештац, вештица је, .. . шта ли , . . . умало што бокал с вином не превали! Сад се зачу вика и трка од горе, мога духа уста ништа већ не зборе, дотрчао отац, дотрчала мати > и остали гости звати и не звати. Само сеша Маце међу њима нема . . Она чело држи рукама обема, а из чела јуре све крвави млази ..... Недаше јој мира неваљали врази , па у чаршав бели била се завукла, док је није цигља у главу утукла! Од то доба има годиница доста, али сеша Маци та белега оста, да је сети увек на брацису свога, на маленог Перу али јуначкога! Др. Казбулбуц.

Из наше торбице, М и л о с т и в а (новом слуги). Ако би дошао кројач да пита за мене, казаћеш му да нисам код куће. Слуга. Модим, милостива, све ћу друго учинити, али само не иштите од мене да лажен. То моја савест не може да поднесе. Милостива. Твоја савест може бити са сви& спокојна, јер он ће знати, да то не лажеш ти, него ја. Слуга. Е милостива, сад видим да сте племенита госпођа. (У полицији). Полицај. Па шта си ти? које ти је занимање ? Скитница. (мисли се) Па ја сам сецер. Полицај. Ја би чисто имао вољу да ти то не верујем. Али хајде-де, — покажи ми бар једну свеДоцбу. Скитница. (цуња руком по цеповима и извади (једну „решконту") Ево изволите! Полицај. Па шта је то ! ? — Та то је решхонта! Скитница. Па да, то је решконта, — а то ми је и сведоџба; јер ја сецујем само на лутрију.

А. Лепо сам ја синоћ говорио мојојжени: Жено, немој да се свађамо, — јер имаће батина посла. Б. Па је л' те послушала ? А. Није. Б. Свађалисте се? А. Свађалисмо се. Б. Па је ли имала батина носла ? А. Јесте, — али, на жалост, по мојим леђима,

Супруга. Ала за бога, човече, како си се могао тако опити. С у п р у г. Холт ! Чекај! Да те нешто пи-пи-питам. Јеси-ли ти-ти-ти кадгод по-по-попила три литре вина ? Супруга. Нисам. Супруг. Е па да бо-боме да онда не знаш, како се мо-може о-о-опити.

Р®"* Јоив се могу добити сви бројеви „Стармалог" од почетка до данас. "Шв