Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 15. ЗА 1888. 117

Гордост, Гордошћу се диче само „сретни појединди", „умне" главе, „лепе" лутке, „благородни" синци. Него то је код вас тако, што гледате жмурке: ја сам исту ту „врлипу" вид'о — и у Иурке. С. Л. Л — ић.

Досетке, наивности и др. из дечијег света, Допадају ми се досетке и наивности из деч. света, које ваш „Стармали" доноси. Дозволите да вам и ја три придога за ту рубрику пошљем. а., Моја мала Десанка, кад јој је недавно мати боловала, стаде шушкати око кревета, а кад је ја запитах: Десанка, шта то радиш? одговори ми: „Та молам мамине ноге да поклијем, јел су долодлаве". б., Иста мала Десанка једаред заине за ћилим и паднувши ухвати се за ногу и повикне: , јао, мама задлцнула ми се нога". в., Моја мала Љубица једанпут о ручку, — ваљда јој се допало како њен брат Душко, који већ иде у 4. разр. основне школе, о свачему размишља, па се и она нешто замисли па ће и она сасвим озбиљно као и н>ен брат Душко запитати матер: „ Јели, мама, за то се руча да буде послеподне?"

Кајка. Бабо, декламуј „Невен" ! Баба. Ја, да декламујем „Невен" ! Шта ти је пало на ум!! — За што ? Кајка. За то, јер сва су деца добила трећи број, а ја још нисам. Декламуј га. Баба. (мазећи се) Па како да га декламујем, кад нам није дошао? Кајка Уф, уф! И ти ме само једиш. Та баш за то га декламуј што нам није дошао. (Ко се није таки сетио, ево муодгонетке: Кајка је чула кад се који број каквога листа на пошти изгуби, [што се код нас врло често дешава], да га треба „рекламоват и", но мислећи да је „рекламовање и „декламовање" све једно, употребила је онај израз, који је њој обичнији). Послао Кајчин брата.

Стаза. Мамице, дај ми три крупна новчића да купим трешања. Мати. Аза штокажеш три „крупна* новчића? Стаза. За што! Јер кад год иштем од тебе, увек кажеш немам ситних новаца.

С т а з а. Мамице, немој ме сутра будити да идем У школу. Мати. А за што да не идеш сутра у школу? Стаза. (Мисли се) Е, — сутра ће ме болети зуб.

Стаза. Је ли мамице, за што ти ниси увек добра ? Мати. (Мргодно) А зар нисам?! Стаза. Та јеси, јеси, увек си добра — само каткад ниси.

Истина, Истина је среће худе, сваки јој се с пута склања; добри људи о њој суде, да је — „ кпмен саотицања". С. Л. Л— и!ј.

То исто, само мало подебље, Људи врло често о истини зборе, свуд је радо хвале и у звезде кују; но кад ова дође пред беле им дворе, онда за њу никад не маре да чују. Али кад се истини досади, па окрене с оне дебље стране, тад је чују и стари и млади, па је моле, да их се — окане. С. Л. Л -иђ.

Циганске анегдоте. (До сада нигде не штампане.) Запиташе у старо време Циганина пред судом: За што ниси дао снахији десетак Циганин одговори: Није било ни мени доста; па како да још њему дам. Судија. Није ти билодоста!? За то ћеш сада добити 25 батина, — хоће ли ти то бити д о с т а ? Циганин. Ухуху, господине! Двајест и пет батина! Биће ми доста и предоста и сувише. Могли би од тога одбити и спахији д е с е т а к.

Саветовао попа Циганина да се већ и он једаред моли богу. Ци г а н ин. Хм ! Ја да се молим богу. А да шта ћеш онда ти, кога беса, радити !

У школи, где је међу другим ђацима било и једно Циганче, запита учитељ једнога ђака: За што не треба красти. ђак. (ћути.) Учитељ. За то не треба красти, јер то бог види, Циганче. Е, али у мраку!

Наш честити Тима, Нашег Тиму многи дари красе јесте, богме, врлинице многе: ал' он неда да му славу гласе, већ их крије, као змија ноге. И не само да не држи на се, него још је и шаљив — к'о прасе! С. Л. Л—иђ