Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 19. ЗА 1888. 147

у сваком јајету длаку, одсад ће је ваљда тражити само онде, где је може и наћи. »Драшков Рабош" прошао је кроз пургаторијум, из којег из лази чист и иречишћен. Ми му пријатељски чеетитамо. Па сад Новим хуком нек полети Старој мети. Старим жаром нека зове Снаге нове. Ора ј' чистит' с права пута Хрпе трица, Ал ту треба ојачаних Метличица. Ст.

Ћира. Јесте, то је хтела да буде последња шоља. Али Блазнавац је и пре тога частио младог кнеза неким чудноватим тејом. Спира. Да. И то је тај теј, од кога се Србија и дапас зноји. Ћира. Дај боже, да јој болест изиђе на зној, а да не изиђе на крв.

П у с л и ц е. □ • За време бављења немачког цара у Русији привц Кобург једнако је штуцао. Мора да га је ко негде спомињао.

Међу кривицама краљице Наталије навешће се и то: „како се сме њена рођака звати Моруси I!

_А_ Кад је краљица Наталија била у Бечу било је увек пуно полицаја око њена стана. Кажу да је то урађено из велике њежности, да би се краљица у Бечу осећала, као да је у Београду.

Престолонаследника српског несмемо питати: кога воли, тату или маму? — јер кукавно дете у невољи својој мо1ло би се збунити па рећи: та-му.

ШЋира Сад тек износе француске новине што смо ми давно чули, т. ј. како је скончао негдашњи зао дух Србије Спира. Шољу теја, коју је спремио онда младом кнезу Милану, морао је сам да испије. Хтео је да виче, ал је увидео да би му вика била узалуд. Ћира. Јесте, вика би му била узалуд, — па зато је др. Владан и казао, да је Блазнавац умрво од .Могћиз Еи(1олУ1С1 "

та нема вам ту белине баж ни зере клеге! Па и вода што је пију, пуна је црнина, јер и причест, света тајна, од црна је вина. па пређимо „црним пољем", од цвета до цвета. Чим се пишу календари и закони света? Са црнилом — то већ данас свако ђаче знаде па баш за то од њих тол'ко користи имаде. па рец'те ми ког песника, ког је вама драго, који није црне мисли у стихове слаг'о ? Дрно вино, црне очи, а још црње време то су за њих свакидашње, најмилије „теме". Па је л' ко год жељан славе — нека само каже! И ту богме црна боја најбоље помаже: само брајко, црно перо међ' прсте уштбпи, па утроши још црнила сто хиљада капи, па надрљај на хартији сто хиљада реди , па не гледај шта си пис'о — јер шта ти то вреди? Ма то било лудо, пусто, гураво и слепо наћи ће се, ко ће рећи: „ Јух, ал' је то леао /"Тако сам се исто и ја досетио вешто, па сам лепо без по муке, стек'о славе нешто, те не могу већ да ме се нагледају доста. Него кад се позавири, ствар је сасвим проста: трогиим више црне чађн, него бистре воде. Шта %еш, кад свет свашта воле, што у очи боде?". . Ту је шегра мало заст'о, у мисли се дао, док му Лука не подвикну : „Зар си опет стао ? Ха, ленштино, запамти ћеш, како се не ради: целог дана нећеш јести, ма скап'о од глади!"....

а мудрица погну главу и опружи краке ; те одгега и замаче низ ситне сокаке. Мали Г1аја из далека дивио се свему, па уздахну тешким срцем. „Благо си га њему !" II. Допала се нашем Паји машкарада ова. У глави му засветлила нека мис'о нова, те упита своје мале несташне другаре: Да л' примају другошколце међу димничаре ?" Другови га погледали, па га исмејали , ал' на то га поутеши неки шврћа мали: „Не разуму ове лоле, шта ти срце жели, већ ти питај маЈСтор Луку, шта он на то вели; па решите л' то питање сретно међу собом, јавићеш ми после подне, пак ћу и ја с тобом." Ту се Паја позамисли, оде кући брже, те све књиге купусаре у запећак врже, и довуче наслоњачу свога старог деке до ормана, до мајчине „тајне анотеке;" па кад виде, да му нико у послу не брани, шчепа боју, што му м§ма обрвице врани намаза се, намрчи се, нигде бела места; па кад и то вешто сврши, кад и масти неста, Журно приђе огледалу, смејати се стаде, што му таква красна мис'о данас на ум паде, а од смеја, тешка смеја, све га сузе топе; п'онда скочи на столицу и на сто се попе: (Продужиће се.)