Стармали

162 „СТАРМАЈШ" БР. 21. ЗА 1888.

свету, мора бити да је то нетто добро и практично. Па како би било, кад би се и ж Стармали а мало отисвуо кудгод на страну ? Може бити да би се онда боље допадао Тиси и ,Пестер Лојду", на што даље то боље. Но куда би се знао ,Стармали" упутити? Ако би отишао у Русију, одмах би се рекло да је отишао да донесе који вагон рубаља, а рубље у Угарској нико не воли, особ то не волу чисто рубље, а прљавог веша и тако има доста! Ако би отишао у Америку, посумњало би се, да се обогатио од претплатничких новаца, те је најпре постао у Угарској какав касир или члан управе каквог новчавог завода у Будимпешти, те сад хоће из извесних узрока да промене ваздух. Ако би отпутовао у Африку или на егејско море или у Палестину, мислило би се да је отишао да донесе какав крокодилски поклон и спомен дру Стеви ПавловиКу. А свакојако би требало кудгод мало да оде, како би Тиси и Николи Христићу мало ишчезао испред очију. Како би било да оде мало у Црну Гору? Па онда да пише о нашим овде стварима издалека, јер издалека се све лепше види. Тако би онда могао се пренети мислима у Аустро-Угарску,те према црногорским приликама писати о овдашњим догађајима са свим тако, како би се и Тиси и „Пестер Лојду" могао допасти, а можда би га онда (поред г Кикирикија" и „Немзета") и у Србију пропустили. Онда бп могао „Стармали" овако писати, па ни да се Тиса намргоди, ни чивутским новинарима пештанеким да се нежиа чуства вређају. = Мађарско министарство допушта, да »Застава" може слободно ирелазити у Србију, али под условом, да се има штампати у катунској нахији, а писати

да може само о предавању катихизиса у Жабљаку и Подгорици. = На врх Ловћена отвара се шгампарија за штампање „Немзета" и „Видела", и В. Богишић умеће у „Грађаноки законик" црпогорски још један иараграф, по којем је сваки Црногорац, чим се роди, па до најдубље старости, дужан бити стални претплатник оба та листа и по њима се владати. = Црногорско паробродско друштво обвезује се сваке године будимпештанске „књижевнике и новинаре" бесплатно возити Дунавом у Нови Сад ради свечаног дочека (као оно г. 1883.), Савом у Београд (као исте године, кад их је митрополит Мраша на мађарском језику свечано поздравио) и морем у Цариград, Смирну, Александрију, Калкуту и БуеаосАјрес, а они ће се кад се врате у Будимпешту умети већ захвалити (као и г. 1883. Новосађанима и Београђанима). = Онај што окреће точак у штампариш „Пестер Лојда" примио је па аудијенцију Николу Христића и био је љубазан допустити му, да га сме пољубити у руку. Овако писање неби било немило нашим старатељима овде у Угарској и тако би дошли до лепог споразума и љубили би зе као браћа.

П у с л и ц е. Кад је иештанским чивутским новинама неправо, што Руси славе културну светковину од примања хришћанства, онда би им ваљда боље годило, да се слави свечано онај дан, кад је Јуда издао Христа.

§. Краљ Милан је отишао у илиџе да се пере. Боже мој, да ли ће се моћи опрати! ?

ШФДДШОТЖЖ. Црно житије, илити чађава мовест, у којој се најцрњнм мастилом описује, како је бели Наја отишао у дрњаке. (Свршетак.) И сад — кад вам ово причам, читаоци моји, баш сад, ено. Паја горе на врх крова стоји. Грдна кућа од три спрата с облаци се меша , а он чучи на врх вршка — па га ни бригепга! Доле под њим у низини, к'о поњава шарна, цео град је раздрљио недра си немарна. Све палата до палате диже се и шири, а по где где и по нека колебица вири; провирује к'о да вели другама са стране : „Ни ја нисам начји кашаљ, госино вам тане ! Шта ми се ту шепурите, каћиперке сјајне, кад сте и ви, као и ја, трошне, малотрајне ? И вас једе зуб времена, као и нас мале, а громови увек најпре вашу кику пале. Та и ви сте, као и ја, од кала и муља, и под вагаим кровом има и људи и хуља,

али ја сам ипак више — кад се право сравни ја сам свету више дала великана славни'. И' онда чујте, моје госпе, — то вам ваља знати ја сам ваша краколевка, ја сам ваша мати. Де, реците, да вас лажем, рецте ако смете! Ца шта ми се онда тако уз нос гропињете?...." Измеђ' ових свађалица, Паји на погледу, проплели се развађачи у најбољем реду : све улица до улице поређане спретно, к'о да си их руком уз'о па их тамо метн'о; а над њиме плаво небо шири меке скуте, те му мисли одјездиле на високе путе : „Мален ли си, кад те гледнем, пузавачки роде, У том праху, где 'но црви и пацови ходе. Јадни ли сте, грешни људи, у том вашем низу; с овог виса нисте слични људима ни близу ! Лижете се, гризете се, а ветар вас креће; нити знате, шга би хтели, ни шта вам се неће. Сто пута сте на дан црви, а сто пута змије, само ретко, врло ретко, „божје подобије". (Он, до душе, то све не заа, нит му је баш крмво, ал' је често мајстор Луку о том прислушкив'о, а то вам је бистра глава, да јој нема пара, само што се с њиме у брк мучно разговара.)