Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 21. ЗА 1888. 163

=. Краљица Наталија хоће да иде и у Данску. Нема сумње да ће је боље умети цеиити и поштова ти Данци, него београдски Ноћ-вици.

д. Краљица Наталија мора са београдским Мрашом да се дописује фравцуски, јер Мраша заиста показује, да не разуме рацки.

Цар Виљем тражи од синода или конзисторије, да га брачно разведу од Бизмарка, јер не могу да се слажу. §§. Нови Сад добија дакле осветлење г а с о м. Па зар се досадање осветлење није доста г а с и л о, него још граже неки јачи г а с!

х. Краљица Наталија је отишла у Наа§. Но не верујем да се и таио осећа 1) е ћ а а §Нсћ, кад јој хришћански весници и онде досађују,

©. »Наше Доба", које је излазило до сада двапут на недељу, почело је сада да излази једанпут недељно; е па онда треба према томе да се зове „Наше Полудоба", или управо „Полутанско доба". Н еправда. Ваш су у животу нашем , улоге вам подељене криво; о томе се штуцер Пера, уверио живо.

Дочим другар његов врли , смерни браца Паја, на „ лутрију " много даје , и „ лозе" присваја, а извук'о никад није, још ни десет пара, дотле Пера, који само жене „разговара", ономад је, вера и бог лутриј]/ извуко ! најбољи га „пријатељ' је, немилосно туко! Зашто ? . .. Зашто ! Јер док Паја , лозове прегледа, Пера ено Пајиници. никад мира неда. Док се овој не досади, па пришапну Паји. Шта ј' шапнула то се не зна, то се нама таји ?! Сад се Паји у једаред отворише очи, неће више са лутријом, да се залуд бочи. него чува оно благо, што му небо дало; — па уграби „моторугу" — знате већ остало! —

Др. Казбулбуц.

Но да знате, како ли је лепо овде горе, одавно би напустили те буђаве дворе и живели по кровови, к'о што и ја живим, са ластама црнпурастим и врапцима сивим. И краката рода код нас гради кућу своју па међ' нама животари, к'о бубрег у лоју. Мало нас је, ал' смо своји и добро се знамо, од вас ништа не нштемо, ал' вам и не дамо. Ред нас држи, љубав води, а слога нас диже. И најпосле, ми смо овде богу много ближе. Па за то нас бог и воле — рад' висока дома, јер не мора да нас тражи, већ нас види ома. Ај, та нигде нашег века, нигде ове сласти! Попните се да видите, што се не да касти. П' онда, шта је ваша „с лаваР' Лојаница права ! Нас црњаке лепше сунце славом обасјава: народ прича и верује, к'о у свете ствари, да и Тодор, свети Тодор, често димндчари. У суботу тодорову светац с неба сиђе, те по мраку све кровове на свету обиђе. У руци му свежањ брезе и струшка од злата , па где треба, ту саструже — без шума и б&та и помете са метлицом од брезова прућа: ал' то само код честитих, и поштених кућа.

„Видовити" људи веле, да баш лепо виде, кад кроз димњак доле слази и кад горе иде. Ето, вид'те свети Тодор, и чувен и славан, то је стари мој колега, самном равноправан! И када ми једном буде с овог света поћи бар знам да ћу свом човеку у походе доћи ; а он ће се већ у своме „велелепном" сјају , побринути за свог друга, за црнога Пају . . . ." Ту се Паја малко трг'о, натраг се осврн'о, јер кроз „баџу" одострага снази нешто црно. Мајстор Лука са тавана провирио крадом , да се не би јадно дете прекинуло радом. Ал' је Паја стари шегрт — екрен'о му леђа, па се жури и певуцка; но ипак га вређа, што се Лука тол'ко брине, што га свуда следи али шга ће ?! С пргавци се свађати не вреди ! Та он би већ њему скрес'о, како и не слути, но к'о вели: стар је човек неће да га љути. * Што јест — јесте! Руком срцу — па баш и обема наш је Паја промућуран — поговора нема. Али ипак црни Иајо непослушно дете, ви малише своје воље имати не змете. *