Стармали

164 СТАРМАЛИ" БР. 21. ЗА 1888,

На оном свету, За ручком при амвросији и нектлру. I. Јован Стерија Поповић. Дед, Тодоре, још једну чашу овог беочинског нектара. Збиља, Тошо, а шта је то, да теби још никако да оодигну споменик?! Тоша Павловић. Ругала се шерпења лонду ! А где је теби споменик ? Јован Стерија Поповић Па ја сам две године доцније умрБО. А теби ето приложи Вел. Кикинда, што броји 16.000 Срба становника, читавих 10 форината! ђорђе Рајковић. Хе, Тоша је уређивао само два листа, а ја сам читаво туце листова, дакле ја сам пречи. Милован Видаковић. (Куца се.) Онда сам ја нико и ништа. Ја нисам уређивао ни »Шабачки гласник", а камо ли какав други лист, дакле за то ми се не зна ни гроба. Чисто ме и сад још жуљи она асура, на којој с.ам умрљо! Сава Текелија. Хајд' ћути ти сиротињо! Од чега да ти се гради споменик? Ваљда од оних непродатих романа ? Но ја сам оставио роду по милијона, па ваљда је прече да се мени подигае монуменат у Новом Саду на ханском плацу или код позоришта. Моји питомци не ће на мене заборавитп, као што ни ја нисам на њих заборавио Вук Караџић. Ни јоте више! Ја сам први на реду! Ено у Матицн преко 2000 фор., што је на мој споменик намењено. Дакле ћутите па пијте и једите! Дед' Даничићу овај батак од амвросије, шта си се забринуо, канда ти Хрватп речаик уређују! ђура Даничић. Чисто ме мрзи што сам умрз\о у Загребу! Управо рећи ја до скора ни знао нисам Златни дани задовољства врло брзо мину, па се живот носле свети непослушном сину. Узлетати у висине лепо је и красно, ал' за дерлад, за невеже, малко и опасно. Ко у послу вратоломном није мајстор прави, може лако с те висине да се стрмоглави; јер да ј' она за пузавце намењена била, природа би свакој шуши усадила крила. Али сад већ терај даље, кад си почо тако, јер се озго са висине не силази лако. Добра радња кад се ради, милом богу годи, а он кога благосиља, тог' и срећи води. Црн ти образ, црн и пос'о - но будеш ли хтео, образ ће ти бити свет'о, па и живот бео. Мало кресни, мало стругни — ал' само не жури па да видиш, како капље, ако и не цури. Него, Пајо, на растанку баш ти морам рећи : ти би мог'о бити славан, од свих људи већи, кад би наш'о какву метлу — ал' од неподера. за чишћење загорелих људских карактера. Еј, шта велиш, да та срећа достане тебека ? Та им'о би -посла, Пајо, целог свога века! Лукин.

да сам умрво, него кад видех ономад највовију свеску мога „Речника", што га Будмани уређује, а ја видим да нисам више међу живима! Бранко Радичевић. Маните се сухопарних ствари, какви речници! Читајте песме и критике дра С. М. у „Нашем добу", ако сте ради да сте весели! ђорђе Рајковић. Чисто те чујем млади пријатељу, где опет кличеш : „ — дакљусетатовна!", кад читаш те песме и критике. Др. Данило Медаковић. Но, јесте чули браћо и господо, и ја сам уређивао новине, које се може бити нису увек ни слагале са општим мишљењем, ал' опет се нисам никад могао заборавити, да наше прве људе лично вређам, а нарочито припознате књижевнике наше да омаловажавам. Та ја сам и „Седмицу" за то покренуо, да дам прилике млађим књижевницима да окушају своја крила, а не да им лудим „критикама" крила саламам. Др. Јован Суботић. Читао сам у Вашој „Седмици" песму Стеве Павловића: „Чудан ли си, свеI те, чудан",онда је још нисам добро разумео, но сад и сам велим, да је заиста овај свет чудан ! И сам Павловић је изишао читаво чудо! Прота Стаматовић. Реч „чудо" значи што и „монштрум". . . ђура Даничић. Мани се ти прото твоје филологије! Јер по теби је и „Сегедин" српска реч „Соједин", „Ое1апс1ег" „гледии-дер", па ти си још у стању доказати и такви несмисао, да је Стева Павловић — професор логике. Мани се ћорава посла! ђорђе Магарашевић. Него јесте ли видели, како је у моме Летопису, у последњој књизи, овековечен Јаша. . . (У то иабр /ЈЈаше анђеоски хорови и таламбаси, као тафл музика рајска и даље се разговор не могаше за овај аар иродужити).

Неком „ стихотворцу". I. Песме су ти тако дивне, А стихови тако складни, Неки чита кад су сити , Неки опет кад су гладни . . . П. Штета што се већ родили, Његуш, Симо, Бранко, ђуро, Можда би се с' твојим песмам' До „Парнаса" докотур'о .. . III. А „Парнас" је — врашки „Парнас" Врло висок, далек врло, Можда би ти с' од певања, Сасушило донде — грло. . . Алокин Неверишанин.