Стармали

242 „СТАРМАЛИ" БР. 31. ВА 1888.

шту. Но вема нико права критиковати, ако краљ дође по кад кад и у Србију. §. 4. Владари Србије не смеју се женити са Славенкама, вит са православнима. §. 5. За случај развода брака између краља и краљице, разрешаваће тај брак звонар саборне цркве београдске. §. 6. Но да тај развод брака добије законску силу, мора бити штампан међу огласима „Видела". §. 7. За све краљевиће, чим наврше 12. годиву, одређује се -извесна сума, која ће се употребити на то, да их њихов отац, краљ, води у Беч, код Ронахера, и по другим „интересантним забавиштима." §. 8. Гледе насљедства престола, деца из другог краљевског брака, вући ће коцку са децом из првог брака. Деца из трећег краљевског брака имају првенство на престо. §. 9. Кад краљ љуто ожалости народ, мора народу што крупно обећати, и онда му је народ дужан приредити свечану бакљаду. §. 10. У Србији и од сад, као и до сад, у интересу земље, не снеју бити паше, а од јако ни Пашићи. §. 11. Србија као Хришћанска држава, из љубави према Христу, мора веома поштовати и X р истића. §. 12. У интересу напретка, осигурава се влада најјпредњацима. §. 13. Законодавна власт, биће подељена у три дома. Први је дом скупштина, други је дом сенат, а трећи и најглавнији дом је—краљевски двор. Овај устав ступа у живот што пре, дов се још народ не опамети. +

Из писама једног расејаног. II. Кад сам сивоћ устао из кревета и обукао се, одем у ковачницу да фруштукујем. Испред фуруне узмем с гомиле „Наше доба" и прочитавши у календару да ће од сада двапут иа недељу бити блага и лапавице изиђем на улицу и упутим се жељезничкој станици па отпутујем у Дуаа-Сердахељ, где су свесни бирачи прострли своје поштење на уже да се суши, ма да га нису пре тога ни оирали, ал' за то је мађарски сабор ипак верифицирао Сару Бернхардову и тако ће посланик Краус играти „даму са камелијама" и „фру-фру* на опште задовољство свију Енглеза, који су донели закон, да онај кандидаг 1;осланички, који буде бираче новцем митио, губи право кандидатуре на четрнајст годипа; но у Тунису и Триполнсу свашта је могуће, па тако можемо очекив;ии да ће се Ормошево писмо штампати у „Српском Дневнику" и да ће се египетске мумије трести од сме ( а, кад сгану православне консисторије куаити прегплату на Ормошевог љубимца и Фегеров касапски „лајбжурнал", који је још у уљманској крви умочен. Из Карловаца чујем да је Герман нодвео Емилијану Радићу осгавку но овај неће да је уважи, него захтева да се Герман покори — (све сами покори!) — и да га моли за опроштење, што је некадањи синодски оаерат обрао бостан и отишао под куаус. За тим сам сео на „луфтбалон* и упутио се да на њему прођем кроз средину земље, што ми је и иснало за руком и за ногом, и кад сам пробио на ону страну земље, дакле на иротивну, нашао сам онде код наших антипода некога краља, који би по примеру кнеза Милоша хтео да иде у Бесарабију, да се мало одмори од труднога посла за свој народ у Хини и Паризу. Овде у

ш»джжет&1. Стогодишња парница, То вам је била ванредна парница. Ту је било две стотине двадесет и осам тужилаца и један којег тужују. Ти силни тужиоци вукли су се клнпка са циглим једним човеком, ал не могоше да га надвуку, јер он беше велики, моћан госкодин: то беше гроф Коротноки. А тужиоци беху слабо опасани, они беху ближи или даљи чланови породице, која се звала Бурецки де Буркошфалва. Ако ћемо на што, сума око које се водила парница није била незнатна, — од прилике две стотине хиљада Форината са акциденцијама. Али за бога шта је то, кад се раздели на 228 делова, а ти поједини делови кад се разделе на више наследника. Породица Бурецки већ одавна тера тај процес; увек је биран један иншпектор из њихове средине, који је од чланова породице утеривао прилоге, да се подмире трошкови око парнице и да се плаћа адвокат. Париица Бурецкове нородице одуготезала се преко сто година дана, и на последак дође у подсмеј, у потпрд и та парница и та породица. Број тужилаца бивао је све већи, па ипак све је теже било иншпектору, купити при-

логе на подмиру трошкова. Људима је већ додиЈало сто година трошити, а ништа не добијати. Породица Бурецкова врло је плодне природе, те после 30—40 година — а толико ће још зацело трајати та парница — може их бити на броју читава иљада; — па шта ће онда бити ? Онда и ако се парница добије, доћи ће на сваког тужитеља неких десет форината. Еле тако је траљаво ствар сгајала кад се нађе један магнат, који је био тако исто моћан као и гроф Коротроки, а уз то, био је и страстан процежџија. Он се звао барон Балаши. Био је онизак али здепаст и према кратком телу имао је врло велику главу. На његовом лицу Јако су (и њему и другима. упадале у очи густе црне обрве, а косу је чешљао да су му на челу била заковрчена као два рога, с којим је роговима претио свакоме да ће га убости. И убо је многе. Као што рекосмо, био је страстан процежџија. Тај луксус могао је терати, јер је био ванредно богат човек. То је њему било као другима, који се радо играју тарока. Кад добије, то га пријатно узруја, а кад изгуби, то га не боли. Он се тарокирао са парницама. Једаред седе он са својим адвокагом да преброје колико су већ процеса терали; бројаше, бројаше, и набројаше управо деведегетидев. — Пи мање ни више.