Стармали

36 СТАРМАЛИ" БР. 5. ЗА 1889.

Грађа за нову енциклопедију. Неаабучинм редом. или азбучним нередом. Испит = горка чаша, коју је најтеже испити ономе заматорјевшем стипевдисти, који све друге чаше јувачки испија. Брашнара = Казнителни завод за несавесне свештенпке. (Можда би се могла употребити и за несавесне школске надзорнике, т. ј. кад наше аутономне власти не би биле сувише дол го терпељиве).

Паприка = Зачин, који неки људи не само што радо једу, него га радо и другима — у очи сипају.

Нарактер = То је оно што ђаци не могудобити од сваког професора, већ само од онога, који то и сам има.

Ноприва = Једини сатирички лист, који се не боји, да ће гром у њега ударити.

Кечига = Најпоснија риба. Јер сиромак никад не може да је укечи.

Запета = УИе мамуза.

Претплата = Животно буре кубуре српских листова, које се једва види од дуга (као год што се шума једва видв од силних дрва).

више болеетан. Смирио с:е јадник" — па у плач. „А мени као да се предсказивало ноћас. Све неке врапчије главе снивам." Ови се убезекнули у кума. „Овде није чист посао ! Та какав је Јеврем умр'о ?" те дај да шиљу по доктора, ал' он веда. Они силом хоће, ал' он неда и једва се кадгод разаберу и он и они шта је и како је, а он је одмах већ био на чисто чије је масло. Док се он обавестио и н>има исприповедао, у том ево и Јеврема а м. Тозгало још сав уплакан. „Шта је теби море, што си ти таки ?" „Е, шта ми је, дошао сам по тебе. Умр'о м. Салантаћ. Сирота дечица!" — јер имао је двоје деце, сад само не знам дал' мушке ил' женске (ал' тако је нешто било.) „Та не говори! А мени као да се предсказивало ноћас, сневам све неке врапчије главе Кад је умр'о ?" „Сад пре три сахата. Него облачи се па хајдемо одмах тамо!" Он је међу тим већ намигнуо на ове друге. и они су видели да ће сад опет он да прави комендију, те су ћутали, и тако се ови опремише, седоше на кола па терај у Џ. К а ДЈ}у (тигли до м. Салантаћове куће, а ту веееље у највећем |степену. Јеврем је одмах видео да ту није

Порезно званије = Место, где људи чим пруже руку, осете такав бол, као да им је ко оштрим бријачем прсте порезао.

У ©брану жена. Вичете на жене наше 'нако на сва уста, Ал вам вика вечно оста Јалова и пуста. Та наше су жене лепе, И кротке, и смерне, А са малим изузетком И до граба верне. Па шта онда замерате? Шта је жена крива? Та она нам све о добру И напретку снива. Ко би нама, да њих нема, Запражио чорбу? Ко би нама метн'о комад, Ма и црн, у торбу ? Ко ли би нас потсетио, Да смо грешни људи? Ко ли би нам укротио Раскалашне ћуди? Ко би др^ги доказао Грешност нагаем мнењу? Ко ли би вас привикнуо Мудроме стрпењу ? даћа, него да га је овај хуљов преварио, ал' сад већ шта је ту је. Уђу унутра, и д. богме да су сви избечили очи, кад су њих двоје видели. Међу тим м. Тозгало разјасни свима ствар, и сад тек настане „право" весеље. М. Салантаћ наздрави најпре свима присутним, па онда одмах „оној поштенородној души, која је сада сама у оној кући, на оном месту, где се оп пре године дана први пут са м. Тозгалом упознати — није требао," а то је толико, колико м. Тозгаловој жени, с којом се мало споречкао био, па сад ко бајаги да јој се умили. „Многа ја љета!" отег'о је Боца као — резанац, тако да је чак њој код куће — пресело. После тога је Бода још једну песму отпевао (мислим о златној муви на дувару) ал' тако „умилно," да су га сви замолили били да је још једаред — не пева. Ту сам био и ја ал' не би опет за делу ову параду нико знао, да нису Нешу Броћиног — кад се већ навукео као ревка баре, па постао шаљив, те извукао испод Јеврема столицу, а он пао па свалио и астал и м. Салантаћеву жену која је носила каву, — да нису, дакле, њега избацили на поље, па ме замолио да их метем у новине, а ја опет готов на свашта (ко баба на кар), шта сам и знао друго, већ као што видите!