Стармали

86 „СТАРМАЈШ" БР. 11. ЗА 1889.

што се тамо тако лепо сјаји." Дете скочи и дигне иглу, а старад Илија се упропасти кад то угледа. Е Боже мој рече Илија, бага ме тедоше па зло да наговоре, окаљаше те ни криву ни дужну. После три недеље дана ишла је баба Наста на венчање а деда Илија је викао ијујују! да се је све орило. Ачић.

Код комшије „Швабе" на ручку, (Истинити доглђај.) Нозвао комшија „Шбава" комшију „Раца" на ручак, — а и што не би, кад је и он код њега бивао више пута на ручку. Шта су јелаг, то се сад нас не тиче, главно је то, да ни вину није било замерке. Коишија „Шваба" сећао се, како њега комшија „Рац" нутка, да пије, па сад неће ни он да буде лошији, па све гурка свога госта да пије. Што јесте, јесте, — Срби умеју пити, ал нису баш ни они увек расположени за пиће. Тако је и сад било, — Немац је нуткао, а Србин је само цвркутао. Домаћин се већ рашћеретао, па га једи што му гост није весео као што уме да буде код своје куће. Досети се, па напуни чаше и себи и госту, куцне се и повиче: Пи, брудер, у здравља добра и поштена, и велика и слафна господин Милетић ! Наравна ствар — на ту здравицу испио би комшија „Рац" и чашу отрова, а како не би чашу добре салаксије. И комшија „Рац' наже, да испије чашу до капи (да не остане ни трунак непријатеља). А домаћин се обрадова томе, и пошто је бокал већ био празан, викне свога сина, да га пошље још једаред у подрум. Еле, баш кад је комшија „Рац" натег'о чашу да је испије, комшија „ГНваба" повиче из свег грла: П е п п! Домаћин викну: Пепи!, а госту се учини, као да је викнуо : Н е п и ! Али онда је чаша већ била празна, и комшија „Рац" је тресну о дувар, да се распрштала на сто комадића. Даклем тако, комшија! сто пута си ми казао: пи! пи! пи! а кад је мени вајслађе, онда викнеш: Не пи! Домаћин се нашао у чуду и једва изиђоше на чисто, да је то бао само неспоразум. Онда су се тек обојица смејали и пили су и певали су до мркла мрака. Нравоученије. Не ваља, кад се људи зло разуму. Ђ. Досетке наивности и др. из дечијег света, Јовица. Знаш шта, мамице, ајде да ме довече окупаш. Та већ ме одавна ниси купала. Мати, Е, данас не могу, — данас немам каде. Јовица. Па не мора бити баш у кади, могу се ја окупати и у котлу.

Јовичина сестра Ката дошла из школе, па хоће да утрчи у материну собу.

Јовица јој рече: не иди унутра; мати је љута. А како је љуга ? — запита уплашена Ката. Ј о в и ц а. Ето ти је сад! да јој и кажем како је љута. Па љута је као паирика.

Јовица је имао једну тицу у кавезу, па му је жао било што та тица самује, за то је наваљивао ва матер да му купи још једну. Мати се у први мах чинила невешта, Јовица. Ал молим те лепа моја, слатка мами« це, купи ми још једну тицу, јер ова се боји у кавезу сама. Мати. Нема ништа. Ти све тако нешто закераш што је скопчано са трошком; а не питаш има лв пара. Јовица. (Враголасто смешкајући се). Знам ја добро да сиротица нема пара; за то те и молим да јој купиш пара. Јовицу је водио отац на неку велику војничку смотру (маневар). Стадоше поред једне кумпаније, где су сви војници били пешаци, само је један јахао на коњу и имао је златну јаку, на три рога шешир са зеленом перјаницом. Јовица се није много интересирао за ту целу трку фрку, али ипак запита оца, ко је и шта је тај са зеленом перјаницом. Отац му одговори, да је то веелики господин; то је генерал. Јовица (макнувши раменом). Па лако му је бити велики, кад је на коњу. Ал да видпш колики ће бити дов сиђе са коња.

— Тата, тата! Види како сам леп добош добио од чика ђуре ! — рече мали Стева весело. — Ти тај поклон песмеш задржати. Ја ти забрањујем. Но, још би ми то требало, да ми по вас цео дан по кући добујеш. Ја не трпим ларму. — Али, слатки татице! Та ја ћу само опда добовати, кад ти спаваш — одговори Стева сасвим наивво. Шогор.

Бубнуотека. Један трговац Јеврејин у Дески честитао је ове године својим муштеријама ново лето и ту је честитку штампао на белој артији са црвеним и зеленим пругама. Ево те честитке: П. г. Кад узмим слободна НОВО ГОДИНУ НОЈБОЉУ СРЕЧУ желити молим, да ме и сад својим добровољу ко што до сад роздравите._ Од 14 година стоји мој трговина, и имачу брига да и даље великопоштован наружбиву брез фелера задовољити. С поштовањем Пера Седе (Овај браца требало би да запамти, да Срби воледу остати без честитке, него да им се лепи српски језик овако сакати. Па још ако му је и еспап тако „брез фелера « као што му је честитка опда не би шкодило, кад би Срби Дешчани каквог другог трговца евојим новцем потпомагали.)