Стармали

90 „СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1889.

вац па да премишљају за што су порушеви двори цара Лазара, а други да оду у Раваницу, ка гробу Лазареву, па да премишљају, како би сада изгледало српство, да није било богом прокдете а ђаволом благословене неслоге. — — А „нанредњаци" и „нашедопци", сви, колико их има могли би се ватоварити на какве повеће таљиге, па отићи у Париз на изложбу и чекати онде, кад ће зуб времена изгристи гвоздену ајфелову кулу, или кад ће река Сена усанути, или бројати, колико ће гусеница потаманити француске тице за идућих сто година. Кад је реч о гусеницама, сетио сам се једне приче, коју ми је причао неки стари, сад већ покојни филолог. Гусеница, вељаше он, звала се негда маџарским језиком „н>о" („пуо"), ваљда за то, што су је у стара поштена времена ударали по њокалици; али та се времена полагано пзмењиваху, а гусеница је једнако пузила и пузећи тако дошла је до великог господства, — и тако је стекла титулу „Негг", — та ј^ј је титула остала све до данас, и данас се још гусеница мађарски зове Н е г-п у 6 (ако мени не верујуте, завирите ма у којп маџарско-српски речник, или запитајте кога званичног транзлатора, н. пр. г. Соколовића.) Даклем гусеница је постала великим господином, само за то што је пузила. Ето то је цела та прича, коју ви досад за цело нисте знали; — но ипак нисам ја јединац, који ту причу знам, има још један једивац а можда има и више јединаца, који за ту причу знају и њено наравоученије у своју корист употре-бљују. — — Но куд камо би било и лепше и достојанственије, кад би се гусепица маџарским језиком и данас звала просто ,њо", — па да је толико пута зврцну по њокалици, колико им год путд, допузи до прага. Хтео сам још нешто да напишем, — али се бојим да нећете ни ово читати. Почетниковиђ. Разне неприлике приликом Шкрипоципелићеве женидбе. (На жалост нетиннто збитије). М о т о Ову причу ко прочита забодет' га неКе глава, она има својства и та — кадра те је да успава, Ности .Ћ. „Заражен љубавом уздишем дан и ноћ, сујетнин трудом разбирам за помоћ; ал' помоћи нигде нема где год је тражим сузама за то очију мојих — лицеја влажим...." Већ по самом бавлењу са појезијом (и уздисаЈима) види се, да је наш ТПкрипоципелић, иначе Дамјап, имао у себи „појетичну жилу". Ал' хајд најире да вам га преставим! Био вам је тај створен за друштво, и није толико ни био шаљив колико се човек ш' њиме могао насмејати. Чим је навршио тридесет четврту годину, одмах је (не питавши родитеље) ушао у — тридесет пету ; ал' није само да је то урадио био, него се још и — загледао у једну лепојку. Што се његовог , лицезренија" тиче, могу само толико

П у с л и ц е. Абердар пориче, да је бивши краљ Милан то и то рекао о Гарашаниву и о Нери Тодоровићу. Та оно б, краљ Милан то није баш м о р а о рећи, ал је морао мислити.

Л. Онај што је пуцао у Француској на г. Карнота, зове се Перен. Шта наопако, зар ће атентатлије да постану п е р е н ирајућа биљка ?!

□ . Пера Тодоровић трабуња, да га неки желе убити. Он је чуо да нешто звони, ал није добро разабрао. Не жели њега нико убити, већ поштени људи само то желе, да се такав Хам-елеон у српству више не роди.

Ако наш нови министар правде г. Силађи истисне све рђаве жупане, онда ће пстпснути и оно подножје на којем Тиса тисује. — Ако не буде успех биће „пех", 0. Мухачка је битка била несретна. Да је поп Стева знао мало историје, не би ни почињао кавгу са Мухачевићем. ■Н 1 . Емилијан, то би до душе било врло лепо име за српског патријара. Али ко је народу Немилијан, тај неће дочекати да га народ бира.

Џ. »Наше Доба" у своме 30. броју вели, да је 3. Ј. Јовановић своје „ђулиће увеоке" написао по Боденштету. Ако писац те нотице то докаже, онда му нико не може рећи ни да је хуља ни да је нитков.

рећи да, ја иначе незнам женски густ, ал' кад би ја био женско, па би ми он изјавио љубав, ја бих га с места тужио у полицију. Ал' да идемо даље! Био је доста пуначак, имао је подугачак нос, танке бркове и — дебео образ. А осим свега тога имао је још и једног кума. Овај се звао баћа Марко. Био је доста „бристар," те није веровао у које какве „глупости" н. пр. да се ра туцин дан не ваља тући; да око поноћи (и после ње) није саветно никад тумарати јер иду вештице; да млеко даје више снаге него Дамјанов шиљер и т. д. Умиљат је био као — корњача, а што се тиче дужине, могао би трести ораје ш' њиме. Еле њих двоје су радили, што год су радили, и тако кад су преписали гореспоменуту песмицу дамјановој драгој и оваЈ је нољубио и запечатио (т. ј. песму) у ксверт, пошљу је управо „дражајшој", и били су потпуно уверени, да ће ствар за неколико дана бити свршена, т. ј. док ово прочита, а њега је већ знала; за два, три дана и (чим она спадне с крушке) „јабука" не вали! За тим ће бити нешто мало „краваља" т. ј. „одбиће се бисер грана од јоргована," на што ће „Исаија (и пустосвати) ликовати" — Ј 'едном речи, сваки, коме сврака ниЈ 'е баш са свим мозак попила, могао је видети, да ће (особито после оне несме) ствар на брзу руку бити свршена.