Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1889. 91

° &■ Читамо, како се л Бич и неком »Брди'' извињава и уверава га, да у уредништву „Бича" нема ни једвог „Шајканера". — То је све материјал, како ћемо једаодушније прославити нетстогодишњи номен видовдански. <*» „О.дјек" у своме 61. броју од српских листова, који излазе ван Србије најтоплије препоручује „Бос. Вилу»Заставу", ,Србобран" и „Срп. Глас". Бог и душе ми се пе би срдили, да је и »Стармалог" орепоручио, — макар и најмлачије. Натписи, на разним стварима. Натпис на једној новој лопати. Ево, ту сам, нова, лепа, јака, А и жељна задатка голема. Пуна ј ! опет аугијева штала, Пуна ј'. пуна, — ал Херкула пема. Натпие на једној бријачици. Јадна оам ти и ја брица. Та пе вредим баш ни кера. Јоште нисам гбријала Ни најхуђег калуђера. Натпие на једној пакли дувана. Может ме отворит'. Ја се нећу срдит'. Ал ако ме запалиш Зло ћу ти засмрдит'. Натпие на једном топу. Мене није б о г створио ; — 0, да среће худе! Људи су ме направили, Да убијам људе. * Био је баш ускрс. Дамјан обукао нове хаљине (да га не би сауредник упокојеног „Српеког бедника" вијао око цркве), иа чека кума. Некако нанео враг баш и мене да идем њему. Кад ја тамо, а он се дао у посао па тражи где крекећу зелене жабе по башти, и плаши скакавце, јер треба и то додати, да је он јако „чезнуо" за баштованлуком. „Сервус Дамјане!" „0, дражајши, одкуд ти? Ал' као да си у боб врачао, тако си тревио! Ја баш чекам кума да дође с колима, па ћемо ићи у П. к'о бајаги да „аусфарујемо." а овамо ћемо потанко разабрати како „она" цура стоји. Ти ћеш, разуме се, с нама!" „Та, па, сад, оно, ако баш мора бити — мора ! Али пре свега, ја сам се знаш добро наручао, а на пут ћемо, па као не би Оило ружно док кумашин н^ дође, да се мало шиљзрцом поткрепимо." (А имао је шиљерца — матер свакој салаксију! Три сам му „оде" написао, само ни једна — кажу „злобни" Лритичари — није ваљала.) Он се одмах остави своГ (ћоравог) посла, па изнесе жељено-очекиваног; ал' да смо се ми били толико „крепили" колико смо кума

Натпие на једној кући. Сачувај ме, боже, свих могућих брука! Сачувај ме. боже, потопа, пожара! Сачувај ме, боже, лопова, хајдука! Ал и — добошара!

Грађа за нову енциклопедију, Неазбучним редом, или азбучним нередом, Орангутан = природословци мисле, да је то нека засебна врста мајмуна; ал то је сваки мајмун, који ое наг у т а ор а. Купиново = по имену своме најбогатије село на свету, а кад завириш у њега, видиш да му је егзекутор и старо продао. Даница == лепа девојка, која се после тридесет г<?дина може звати и вечерњача. Хектолитар = Хекторов литар. Сумрак = кад министар, нри крају године прорачуна колико је примио, а колико је потрошио, па му сума изгледа као р а к. То вам је то. Попац ђакон од шесдесет година, који би хтео да га запопе, ал му се каже: ац! Пехар — стара словенека реч, коју су Маџари од нас само позајмили, а нису је похарали, дакле не би требало да је зову: Похар. Билијар =- зелепо, широко иоље, где заиста онај добија, који зна боље ; што иначе не бнва увек на другим пољима. Кудеља = критичар Испосник §8§ протежират калуђер, којп се као богословац у благодејанију испостио, па сад хоће да се омрси, а ако да бог и срећа јуначка, да се и угоји. Казанџија = судија у криминалним стварима, чекали, могли би се комотно два пут опити (а овамо смо само један пут). Кум је рекао да ће „цункт" један сахат бити ту, ал' бога ми прође пола два, на два, па прође и полак три сахата, а кума нема. Већ смо се почели обојица да једимо, — кад ћемо стићи? Ал' опет: „Свашта има свог узрока" тешили смо се и ми као она манасгирска куварица када сује питали неки хуљаковићи : „Зашто јој је сукња с преда покрачала ?" Ваљда има добре коње, кад не жури, есапили смо нас двоје при нуној чаши, флаши (и глави.) Тек око три четврти на три чујемо ми — стадоше кола, из чега смо видели да кумово обећање исто толико вреди, колико берберска заклетва „једној" женској ; ал' да је причекао био још само мало, било би, бога ми, — „откумандус!" У коли су била два бељца. Нису толико били ни бели колко су били — мршави, а што се тиче „керења," то су, колко сам могао приметити, обадвоје сматрали за — луксуз. „Дакле хајдмо !" — „Хајдмо!" Чашице су још последњи пут учинили своје, и ми смо се пењали. Ја истина нисам непријатељ лозе, ал' сам се ипак намргодио кад сам сео на један немилостиван чвор, јер сиц је био од лозе, па кад сам се сетио да ћу