Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 19 ЗА 1889. 147

Чудан поздрав. Кад је „Турски Народ а написао панегирив пок. Јаши Игњатовићу. рекао је и ово: , Поздрави на оном свету СветиНа, Сгерију, Симу Сарајлију и др. Реци им да Србин још живи, да је — несретник.* Тај поздрав има смисла т. ј. ако пов. Јаша не заборави казати, да је тај поздрав од — Јоте Грујића.

П у с л и ц е. А. Кажу да ће Турсва приступити тројном савезу, само се још не зна хоће ли то бити одмах, или таки, или кад прође опасност рата.

Ж. Вели се да неће бити скоро избора патријарха, „јер је опасно време." Не знамо по каквомје то искуству, да је баш у опасна времена добро, ако је какво тело без главе. Ми ко велимо, ако немамо главе не можемо ударити главом о дувар.

©. Ајде мо :;да је истииа да сада у Србији има много разбојпика, — али бар сада нису више на влади.

Некима у Немачкој није право што је Русија узајмила два и по милиона франака. Не боје се опи од руског зајма, него од руског враћања зајма, □ . Код Крижеваца кажу, да се виђа мати божија и то у једној малој рупици. Та прича годи суЗа то — на ствар! Већ је доста година протекло, како су први јутарњи зраци еманципације женскиња обасјали полууспавано човечанство. 0 кад се ночеше будити, раздрешивати,. стресати! Добош удари на ларму, зиона почеше наопако лупати а сви књижевни стражари и „вертери" нададоше дреку: „Ватра, ватра!" — јер, заслепљени новом светлошћу, помиелише, ла ће целу друштвену зграду пламен да прогута. Чак и наши естетични инвалиди поскочише на ноге лагане и са свију крајева света нотекоше потоци мастила, да угасе ту јасну светлост. Ах, на жалост, рано сијнуше зраци ти! Читаве шуме филистара прекрилише зраке тог светлог сунца а кукњава љихова мало земљотрес не изазва. Смела мисао, која се као сури орао залепршала и полетела у висину, паде доле као — гуска и од грдне множине књига у томе правцу писаних, продреше само неке незнатније из књижаре у читалачки свет; остале су, као и лирски покушаји младих песника, с тешком муком по неутрвеним путевима продирале у публику т. ј. на центе у трговине а табацима преко тезге у народ. „Тако се свршио први пунски рат," али он беше иредигра за доцпије победе, коЈе су неумитно водиле проласти Картаге или да се јасније изразим: за доцније по-

јети бана Хедерварија, — јер он воли да је у Хрватској све што не припада владиној странци мање од маковог зрна.

Сад се већ иде и на двоколицама у Париз. Али за тај пут мора човек имати не само двоколице него и доколице.

ТМЈ". Даклем добили смо нове мале форинтаче. Оне до душе неће поплавити сиротињсве џепове, ад ће нам поплавити прсте, којих се о њих очешу.

-Е На истим банкама имају и два анђела, један анђел маџарски а други немачки, један седи а други чучи, словенски анђео сигурно чека достојнију позу,

У Србији ће се правити барут од сламе. Не знамо, да ли ће се на то употребити и она празна слама, која се сад тако живо по новинама млати. Ако није довољна, могли би и ми браћи прекосавској приличну порцију лиферовати.

Жепска слабост. „Слабост" жена млого више вреди, него мушка такозвана: „снага," јер са „снагом" жену не победи ; али жена слабуњава, блага, победиће — и самога врага! Др. Иазбулбуц.

беде, које ће да отклоне привидно надмоћије слабијег дела човечансгва. Реч еманципација је лозинка нашег доба и за то је будућност угњетених. Пре неколико столећа била је на дневном реду еманципација Чивута а пре неколико година еманципација црнаца. Па докле се дошло са тим тежњаша? запитајте данас, које су прве велесиле у друштву, и сваки ће вам рећи: „Капитал и штампа." — Питајте даље: „Ко су преставници тих двају велесила?" па ће вам се одговорити„Они, што смо их ми еманципирали.' Капитал је у чивутских барона а штампа у рукама црнаца. Сад смо ми на реду. Зашто не би ми биле наскоро трећа — или зашто баш не и једина велесила? Ко су наши протинници ? Људи то тек не могу бити. Та они су већ столећима онако ћутке признавали сва наша човечанска црала и не само то, него — ако су мало галантни били — опи су нам анђелско наше порекло признавали и кад би дошло до ј а в н о г гласања, ја сам уверена, да ни један једити међу њима не би тврдио, да он више воле Чивуте и Дрнце, н.го „обожавани женски пол." Вар се ни једном од њих неће учинити то моје очекивање као нескромно и претерано. Оно је врло лако показати, зашто први покушај није испао сретно и на наше задовољство. Има једно старо