Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 19. ЗА 1889. 151

Опет малер. Кум Шуца се сам бријо, није он тражио бербера. Једаред му се у полак бријања изаакне бријач и падне му на ножни палац, те се о незграпан нокат сломије. Шта ће сад? викне жену из кујне да дође унутра— А шта ћу ти ? чутуро винска — одговори ласкаво ®ума Пела. — Та да ме обријеш. — 0 часни те крст потр'о а чим ћу те ја обријати ?! — Та твојим језиком, није ни ова бријачица била •оштрија. Ђ. Фрајла Тинка, Тинка нема велика мираза, а и није бог-зна како леиа; не.иа накит, нема ни одела, иа ни оног — с' опроштењем — репа. Нема кућу, нема удварача, нема мајке, да за ћерку спрема; али све бих ирегорео радо, само да још и језика — нема ! Др. Казбулбуц. Није право. Један поштар држао је увек млого вашака, што но реч: више керова него пријатеља. Један је од тих вашака додијао био свом комшилуку. Кад га једно јутро увати комшија, — поче га ђаволски воштити, да му је дреку чак и господар његов чуо, па разјарен истрчи напоље баш кад је опај пусгио кера, те запита бесно: како сме он његовог кера тући ? ! —: А јесам ли ја дужан сваки дан вашег кера ранити. Та ако је таки налог, онда нж иде од нумере до нумере, •а не све у моју кућу, дода јетко деда Штева.

Ђ.

Лечник. Господине Перо, болест вашег стрица окренула се на горе. Нисам сигуран да ћу га моћи спасти и ви треба да сте на све приправни, Лера. На све да сам приправан?! То не, — јер ја имам још два брата, и тако могу само Једну трећину наследити. Очева мајсторија. Седоше за трпезу и мати донесе пуну чинију оба2>ених кромпира. Отац. Е, децо, сад једите кромпира, што год више можете; па ко поједе највише кромпира, тај ће носле до•бити комад меса. (Деца једу, једу, све се гуше са кромпиром.) Отац. Е сад ми кажите, који се од вас највећма на■бокао кромпира?

Деца (сва у глас). Ја. Ја. Ја. Отац. Е кад сте се сви набокали кромпира, онда ћемо месо оставити за сутра. Упражњено место. У некој менажерији био је и један дромедар, којег су морали здраво финим јелом хранити. Један слуга је имао налог да дромедара храни, и да му сваке недеље шест флаша бургундска вина за напитак даје. Поред све те неге дромдар је ипак цркао. Онда се слуга нечем досети, написа молбеницу у којој мољаше, да се упражњено место дромедара њему даде. Позив у С Ко вовости радо чита Не.; у С похита, Звали га, не звали, Ту је језик сваке жене Један журнал мали. Боји се У М. има лепа сала у којој се држе балови, само што је у њој страшна промаја. Једаред запита неко гасподина Н. — За што ви не долазите на наше балове ? — Бојим се. — А од чега се бојите? — Бојим се да не добијем кијавицу, — или да се не заљубим. А да ми се деси обоје једаред, то би био ужасан малер. У неком позоришту у Берлину где је била велика гунгула, случајно један младић очепи једног официра. Он се таки почео извињавати, али официр то није ни слушао већ повиче младићу : „За кога ви мене држите ?" Младип. Ја вас држим за изображена и увиђавна човека. А молим, за кога ви мене држите ? Официр. Ја вас држим за будалу и за несмотреног ветропира. МладиИ. Жао ми је^ јер онда смо се преварили, и ја и ви. Шетала се два ноћника око поноћи по неком парку. Један ће запитати: шта мислиш, колико може бити сати? — На то одговори други: чекај, сад ћу ја запалити жигицу, — баш ту је сунчани сат па ћемо видети.

У Француској је пре 50 година живео један филозоф. Био је болешљив и увек суморан, меланхоличан. Све се бојао да ће га бог казнити, за то што је атеиста (што не верује у бога). Михаљ бачи из села Фелдвара имао је дугачку браду, густе обрве и дуге зашиљене бркове. Он се поносио тиме што таки јуначки изгледа. Једаред ми рече: Снаш коншија, ја имам така јуначка изглед; сзаш баратом, ја кад се погледам у огледала, ја се уплашим сама од себе. Благонадежно ђаче. Отац, ти мени мораш наћи другог учитеља. у —' Отац. А за што. Бл. ђ. Па овај ме увек пита оао, што незнам.

Јот се могу добити сви бројеви „Отармалог" од почетка до данас.