Стармали

17~ ЕЕогво:^© Саду 3±- озстобра 133©.

,Отарисалж" издази трииут месечно. Годишаа цвна 4 — погодишња 2 — на 3 меседа 1 ф. За Србију и друге крајеие: I) — 5, — 2*/» динара или Франка. — Власник и одговорни уредник Змај Јован Јовановић; Издаје штампарија А. Најевићау НовомСаду Р/кописи св шиљу уреднику (Ог. Ј. Ј оукпоујс, Кптешс, (8гет) 8угтЈеп). — Претилага и све што се тиче администрације шиље се штамнарији А. Пајевића у Нов. Саду, из Србије књижари ВаложиКа Веоград и Ниш. — За огласе плаћа се 6 иовч. од реда.

Деспот ђурађ Бранковић II, Има томе равво две стотин' година Када заточише једног српског сина Којем беху знани српског рода снови II његови јади, и стари и нови, Прихватио гхламен из народних груди И њиме је хтео душману да суди, И хришћанску борбу противу ислама Хтео је да крепи и српским силама; Вериге косовске хтео је да скине, Кроз косовску клетву да слобода сине! Вековима чекат' било му је споро — И за то је врлић сужњевити мор'о. Што је био ближи духу рода свога Све је даљо мо ро од србинског ока; Што му чешће народ помињао име, Све је даље гуран, да не буде с њиме. Годииама дугим аучне дане траја На северном крају бечког домашаја, Нек му трухне живот без убојна клика Ка што рђа ђорда српског осветника. Више пута вапај до власника дође: Шта вам тако скриви Бранковићу ђорђе? Та чиме увреди ваша светла лица, Који су му греси, која му кривица? Одговор је био, (пре два века, тада): и Он кривице нема, оп иа правди страда", И тако је слрад'о, не би му помоћи Док му нпје самрт ваклопила очи — —

Жалосно је ово, жалосно, зар није ? Ал ја знадем нешто јоште ж?лосније: Додијале богу деспотове сузе, Он се смиловао, па га себи узе, Ал да му је лета несторова дао •Оа 5и још и данас, канда, сужњевао...., (Ал сад би му већем нашли греха триста, — По врх свега рекли б' да је — панслависта.) л

Г*

'рабеж Германове заоставине, У овој ствари упутио је заступник оптужених на истражног судца ово писмено: Полако, нолако г. истражни судче! Није злато све што блиста, а није ни грабеж све оно, ва што се метне рука. Ово, што се после Германове смрти догодило у иатријаршеском двору, не може се посматрати са обичног, свакидањег гледишта. Оно што ви г, судче хоћете да мерите по параграфима, треба мерити по оној неизмерној тузи која је овладала била код Германове околине, кад је наступио онај страшни час — умирања. Поп Стева н. пр. беше толико обузет тугом и жалошћу, да није могао гледати, кадо му брат умире, но је отишао далеко, у Даљ. Но и тамо му би тешко гледати неке ствари, које га подсећаху ва љубљеног . му брата, те'је те ствари дао уклонити оданде у Митровицу. Но не мањи туга овладала је и Германовом околином, која је остала у Карловцима. И сад замислите час умирања онако, како га верна Гермавова око лина описвваше . , , „Герман је био преливен кап