Стармали

234 „СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1889. У#Мегвев«еОД»<№е9е!МЗДве»»б«9$МДОДОв*ЗДде!бвМ}«вв9вДО$$!!в9»вввгв*ОД!ве«ОД!г№^^

неком светлошћу. На уснама му се показа благ осмејак, и он тио прошапута: „Боже благослови мој народ". У тај мах авђо свђе са неба, те прими душу покојникову, да је одвесе у рајске висине. Околина Германова савладана неизмерном тугом и потрешена до дна душе, клече крај самртвичког одра, да се помоли богу. У тај мах лати се један из те околине покојниковог златног сата, да тачно констатује, у колико је часова наступила неизмерна несрећа по орпски народ. Било је тачно 4 сата у зору. Савладан тугом, тај је господин метауо тај сат у џеп. Ви то називате крађом, Ал питам ја: Бил било достојно велике жалости, да је онај господин остао у оном тренутку хладнокрван, и да је почео да мисли као неки професор логике: „Овај златан сат вије мој, ег^о треба да га оставим натраг". Заиста не ! Тако би могао учинити човек хладан, непотрешеп, а баш тај случај, што се је именовани господин забунио, сведочи о његовој превеликој тузи, дакле о његовом племенитом срцу. У ствари оних бланкета, још је погрешније становиште, које је изволео заузети г. истражни судац. Шта су ти бланкети? Проста хартија са својеручвил потписом високог покојника. Око тога је било грабљења, признајем. Али то вије никакво злз, кад се људи отимају о потписе великих мужева. Ено н. пр. у Енглеској, Француекој и другде има људи, који и не раде друго, него купе збирку потппса разних научењака, владара, вештака и других зиаменитих људи. С тим се писменима и потписима води читава трговина и то није кажњиво. Јел дакле кажњиво, ако су присни поштоваоци Германови хтели да дођу до његових потписа, па и то, ако је неко од њих доцније шмшшГ Књижевник, - бриповетка. (Иаставак.) — За трагедију би доликовала црномањаста, говораше Велизар у себи; читава појава, израз лица и очију нагиње озбиљноме, узвишеноме, трагичноме. Плавуша је већ више за лирску појезију; лепа плавојка је по себи лирска песма. Видићу. Ако изађем из куће с трагичним расположењем, заљубићу се у црнолањасту, ако пак изађем с лирским расположењем, заљубићу се у плавушу. Али има још и смеђих девојака, онако, које држе средину између црномањастих и плавих. У такву ћу се заљубити, кад будем епски расположен. . Тако је Велизар премншљао, ходајући по новосадској променади и меркајући девојке. У то спази, како му се из далека приближују две девојчице, једна црномањаста, друга плава. Велизар стаде, држећи у једној руци онај обичан цвикер а у другој загасити. Био је у неприлици, који да натакне на нос, јер ево му иду на сусрет два „одушевљења". Да дође ипак до решења, поче бројати дугмета накапуту: „плава", „црномањаста", ,плава", „црномањаета" и т. д. док не застаде код „плаве". Брзо стрпа зага-

гледао, ца што скупље протури те потписе. Слични се случајеви свуда дешавају, али вису кажњиви. А шта је са оних 6.000 форината ? Вами би требало да је познато г. истражни судче, ако не иначе, а оно из подлистака Милана Грозиог У „Нашем Добу", да је Герман Анђелић био за живота чудотворац, а после смрти постаде светац. Кад је наш спас Исус Христос умр'о, затресла се земља, помрачило сунце а јаки зид на великом храму пуче на пола. Еад је Герман Авђелић умр'о =- дееило се, не баш тако велико чудо, али ипак чудо, да се врата његове вертајмове касе широм отворише. Изволите испитати све окривљенике пак ће вам и они сами казатн да нико од њих касу није отворио. Једино послужитељ ђура у својој пепросвешћености тврди, да је неко присутних морао отворити касу, али сви остали знају, да се догодило чудо и онп у отвореној каси видеше прст провиђења и позив, да подигну оно, што им је тако рећи пред ногама. У осталом: зашто калуђерп у болести остављај} мимо себе новце? Они знају што се мора с тим новцем десити, па кад га ипак остављају, то значи, да се повинују старом обичају српском. Србин кад полази у војну, у смрт, обичво носи поред себе новаца, да онај, ко га нађе мртва, нађе благо и види, да није био макар ко. Читајте о овом наше народне песме. А српски калуђер чини то исто. Ко то неће, тај распореди у болести унапред са сваком паром. Из свега ваведевог излази, да су окривљеници посве невини, и ја молим да се пусте на слободу, а да се пронађу за криве и да се казне ошј , који су ту ствар до сад судски истраживали. У Н. Потпис Н. Н.

сити цвикер у џеп и натакне обичан на нос. Смешкао се у свом задовољству: једва једаред! Девојке прођу мимо Велизара, па кад га видеше, почеше се гуркати и смејати. Није ни чудо. Велизар стоји поред клупе, главу савио на лево раме, коса му се спустила, те је изгледао као жалосва врба. Према положају био му је и израз лица. На писавом носу његовом никако се није могао цвикер одомаћити. Чим мало развуче лице, цвикер одскочи од носа и Велизар га мораде непрестапо „кечити". Али њега није то ни најмање бунило ; он и није ишао за тим, да произведе утисак на девојку, њему је за сад било доста. да дође до „одушевљења" а то је постигао у пуној мери. Девојчино „одушевљење" није га се тицало никако, бар не у овај мах. Кад јој пошље своју лирску песму, доћи ће му и сама, јер ће за цело знати, да је та песма од оног високог момка са бледим, интересантним лицем, кога је првим погледом очарала. — Познајеш ли тог господина ? запитаће плавуша. — Познајем га, одговори црномањаста; то је гимназиста, који је пао на испиту, те је — бар се тако поговара — пореметио памећу. Истина, не дпра још никог, нде сам својим путем и све нешто тражи. Кад је у својој соби, говори гласно, тако, да му се мати забринула. — А од куд ти то све знаш ? — Пре два дана узели смо нову слушкињу, која је била пре тога код њих.