Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 30. ЗА 1889. 235

Ћира. Даклем сви већ веле да је уредвик „Турског Народа" свабио шеве. Спира Молем , молим, то се још не може казати у пуној мери; за сада је само свабио једпог IIIеву,— во што се тиче других тица, неће ни њима помоћи шеврдање.

П у С Л Ж Ц е. 0. Донисник »Тајмсов" вели да „Кобург сад С поља иагледа снажнији и м уже ствениј и к — ал како изгледа изнутра, у то ни дописник „Тајмсов" није смео да завири.

Г. Панта Срећковић сматра и батине као доказ опшгивске самоуправе, — али ако срнски грађани осећају какве прече потребе, он (Панта) остаје либерал — и без батипа.

л. Да је г. Панта у место десет, предложио петнаесг батина, онда би се могло узети да је сваки либерални посланик саветовао само једну батину. Овако долази од сваког само две трећине, и то је тај десетак који би имао да се приаесе на олтар слободоумља.

(Н. Кажу да професор Грозни ништа не признаје. — Е па какво му је з н а њ е, такво и п р из н а њ е.

. Јота би сада најволео кад би могао сам себе фалзифицарати, — а Радићкадби могао своје име изр 8 д ирати.

§. Лемајић, као протосивђел, био је неко посмрче Анђелићево. За то се могао и иадати да ће му се посмркнути.

(5*). Хрвати вам пружају руку, а „Ново Време" им пружа р у г у. — И то је ваљда само нека мала штампарска погрешка.

□ . У 84. бр. „Нов. Времева" наишли смо на нову лепу српеку пословицу, која гласи : „Оде Сиваг^ у Ерутевац "; — да се та пословица не би профанирала, држимо да је треба употребљавати само у најозбиљнијим расправама.

%• Е, ал ако се докаже, да је Анђелић своје облигације имао обичај писати са гри мастила, — са једним мастилом за живота, а са два после смрти опда се можемо грозно осрамотити ми сви који пишемо једним мастилоа.

— Аха, и та ти је то казала. — Да како. Говорила је још вазда, али нисам више назила. У осгалом, знам и како се зове, знам га у опште. Та Нов'.: Сад није велика варош. Док су се девојке тако разговарале, ишао је Велизар лагано за њима; али их не хтеде пратити у варош, већ се врати и оде преко ћуприје, да на уеамљепом месту „избаци" прву лирску песму. — Да ми је само знати, како се зове, гунђао је у себи, пошто је дуго седео и мислио али није ништа написао. Име њено било би истекем одушевљење за мене; имао бих неку тачку, око које би се мисли и стихови кристализовали. Кад дознам име њено, онда ће ићи песме као масне. Смем се опкладити ма с ким, да ћу на дан спевати ио двадесет песама. А шта је то за мене, књижевника, песника! Чудна мајстори ја опет, написати лирску песму! То је играчка, чисто није вредна мог пера. Сад бих волео, да сам се заљубио у ону црномањасту. То би било одушевљење! Трагедија! На трагедија из гркђанског живота! Ја ћу се одљубити од опе плавуше и заљубићу се у црномањасту. Бар знам како се зове.... Ту се Велизар лупи по челу. — Ала сам био мазгов! Та нисам јој се ни јавио! Сад ме не ће ни гледати До душе, то би била несретна љубав и таман одушевљење за трагедију....

Велизар извади мирно загасити ц шкер и натакне га на нос а онај други стрпа у џеп. — Тако! Сад сам трагично расноложен. Чекајте ви, глумци, не ћете ви олако доћи до лепих улога! Звојићете се те како, јер моју трагедију не ћете научити брзо. Какве декорације да узмем?! Најпре нустиња, голема пустиња а из далека се види камила Та ће дати тој пустињи нешто живота. А да буде још живље и страшније, чује се из далеке даљине урликање шакала. Да забележим Но Велизар није имао каде, да забележи своју мисао, јер га у тај мах лупи неко по леђима. Велизар скочи и види двојицу својих колега, који су положили иснит. — До сто ђавола! Шта је то с тобом? Ево месец дана, како те нисмо видели. Кад дођемо к теби, твоја нас еестра не пушта, вели, да пишеш американске трагедије Ми смо се смејали тој примедби, јер ваљда ниси полудио ! — Слушај, Јово, шта ћу ти рећи а слушај и ти Мито! Нешто има у ствари, али то вама кажем, а ви ме немојте одати. Дајте ми вашу ;еч. — Ево је! рекоше Јова и Мита. — Ви знате, како су са мном поступали ти професори. — Ма ниси знао ни беле, примети Јова; срушио бих те и ја. — 0 томе сад није разговор, рече Велизар и намргоди се ; ја сам им чисто благбдаран. Да су ме пропустили,