Стармлади

Ст}>. 192.

Бр. 23. и 24.

„Велеиздајников сан." Било је то иоследњих дана једнога'месеца. Школа је тек отворена после мале ночивке и ђаци су у њој са проФесорима ушли у други ееместар. Ја сам тих дана т.га месеца имао само пет новчића у џепу. Нисам доспео да мислим, како је дошло до те новчане олакшвце ; прече ми је било да размишљам, шта се може учивити са толигим капиталом. После вишедневног, свестраног дубоког, академског и фзлозофског размишљања дошао сам до тог научењачког резултата, да са пет новчвћа не могу ни у ка®ану ни у нозориште. Не могу дакле оно што волем; радићу оно што не волем. Преко дан још како тако. Слушам предавања или се гријем у књижница. Усиљавао сам се и чинио сам дању оно, што не волем, али ноћу, ноћу не могу ни то. У вече сам могао бесплатно лутати п > сокацима и трговима, ад' ваше од тога ништа. Када човек нема новаца, а нада, се да ће скоро добитп, онда му време страшно и грозно споро пролази. И мени је тако било Кад сам се већ натумарао и назебао, раз љ)тим <е на свој канитал скренем у прву радњу и узмем за сав нозац артије. Пожурим кући, упалим лампу, закопчам добро зимски капут на себи и почнем да пишем. Треба то радити мислио сам у себи Ако већ нисам располс жен да пишем какву дј бокоумну расприву оно могу писати разумно-плитке и широк 1-срдачее чланке за наше дневне листове. 1Јишем, пишем, пишем. Кад сам већ толико утонуо у давну прошлост, извукао сам из постеље један јастук и метнуо подасе. Чим сам написао један чланак, одмах сам га савио и сиремио за куверту. Узмем дрјги табак артије и почнем писати. Плодови хладног разума о тављали су траг иснод пера и ја извучем други јастук и метнем на главу. Привучем с' друге стране п< шкир и њиме свежем ја тук око главе. Завршим и тај чланак, савијем га и оставим на страну. „Хоћу ли вечерас и трећи" упитам сам себе. „Хоћу". Навучем брже и трећи јастук, метнем га на ноге и још малко зашушкам уваоколо Зуби ми већ 1 очеше цвокотати То ме не збуни. Свом снагом замочим перо у маетило и оиет — на поеао. Опет ја пишем, пип1ем и напишем — чланак. Сутра ћу с' њима у коверту, помислвх, но б[ 30 се тргох. „Не" рекот, „што можеш данас не одлажи за сутра". Одагеам будућност, стресем крошлост и у садашњости побацам јастуке са себе. Умотам чланке у чисту артију — из рвзлога, што готових коверата нисам имао. Извадии из сапдучета јаје, полако разбијем и беланцетом залепим коверту. Адресу ћу напиеати сутра лепо, цпФрасто, нек по писму суде о

карактеру пашчеву мађарски чиновници, које је високо министарство поште и брзојава преместило из Дебрецина и Сегедина у бели Загреб. Ах, Загреб, сав је почадио од — дима ; ре кох и онако нехотице упалих шпврит и метнух на троножац шерпењицу с малко масти. Увек сам вечеру сам себв спремао. Од куће су ми елали маст и јаја и — пошто је беланчевина врло хранљива — вечерао сам увек кајгану. Промена се састојала само у томе, што ми је кајгана некад била преслана, а некад прељута. Испечем ја оно јаје, што сам начео да залепим коверте, спуцкам и то мало кајгане, скинем са себе зимски капут, бацим га на кревет и — свукавши се — легнем и благо усним. Страшан је то сан био Као ја лежим на плишаном отомаву и читам, Не знам право, шта сам читао, ал' знам да сам ииак сиромашан ђак. Нчједаред чујем, где неко пред врати рече „Оаде смо". Куц, куц Слободно, рекох а у собу ми уђе један господин. — Слуга сам иокоран, — рече дошљак. — Мени не тр.ба слуга, Ја сам себи чистим цишле, ал' и то ретко. Боље да су мало и црвене, вего да сваки дан жуљам кожу. — Дозволате да вам се прикажем. — Зашто Вам ке бих дозволио? — Ја сам доктор Акурато, одвјетнички државник. — Мило ми је, мило ми је, а чим ћу ја свог госта послужити? — Хвала лијепо, ја висам дошао на част, већ чисто службено. — Драго ми је, рекох и кад погледах по соби, а оно по зидовима свакојаке заставе; чисто протрнух — Најпре ку извршити нреметачаву. — Изволите, изволте, само пазите да ми ве полупате јаја- у овом сандучету, јер ћу остати без вечере до нрвога. — Оооо, М0.1ИМ. Ако буду државни ивтереси захтијевали, бати ћу принужден, да употријебим брахијум за лунање јај х, да се докаже, нема ли и у њима што год велеиздајнички — сумњивога. — Хм, хм, хм. —■ Молим да ми покажете сва писма, која сте сачували. — А зашто? - Чујте то није лепо, то није кавалрски, то н:<је џентлменски, то није — Једва ми је ношло за руком да се приближим оној диввој „Меркурашици", што јој обећавају мјесто у творници „Даници", а Ви сад хоћете да читате њезина писма. — А, то ме се не тиче. Ја тражим доказе велеиздаје, и за то — Дозволи.те да ја најпре прочитам сва Ваша писма и иисма онога ко Вас је послао; можда ће се и ту наћи трагови велеиздаје. Ово је збиља којешта. Ко Вас је послао к мени? — Ех, знате, Ви сте ао својој обући сум-