Стармлади
Стр. 170.
— СТАРМЛАДИ
Бр. 21. и 22
ПОЗОРИШТЕ. (Мало одговора госп. Грчићу.) Под насловом „Српско нар. позориште" а 265. броју „Браника" оиолчио се г. Грчић на мене због разговора који се десио у једној берберници између даректора г. Пере Добриновића и проФесора г. Стевана Миловановог — који смо ми донели од речи до речи у 20. броју „Стармладог" од ове године ; а ваљда и због тчга што сам се ја усудио да се не сложим у његовом „натрашком" схваћању морала у „Угкочкињи , за то што сам у народу живео и имао прилике да види.ч како то друкчије бива него у „тејатору" — где се то све лено и сретно свршава — прав дајући љублвљу. У животу на пр. тај „драги", за ког девојка одбегне, отера но две тои ускочнице из „чисте љуб-)ви" — док се једва једна код њега скраси, дочим оне отеране врло горке дане цроводе код „втора" мужа, а по некоја која је частољубивија свршава од „кренковања" и у јектици, а већ бива их и таких којој је то „алесајнц" — те иостане од ње сеоска намигуша, пропада морално; а да и не споменем разне друге несреће које се с тим ускакањем дешавају, као парничење, лажно сведочење, туче, па кад-кад и убиства а носле истих и крвне освете, које прелазе с оца на сина. У Кикинди има две породице, које се већ пола века тамане. Тек а ви чујете о жетви, како су косама косили један другом главу. Кажу да је и ту био почетак „ускакање" и с њим у вези да су девојчиног оца кад је по девојку дошао премлатили. Није дакле ни чудо што се на тај комад у ком Грчић уз писца одобрава ускакање, те тиме подстрекав* народ, ком треба да пружи ноуке — на ускакање згрозио земунски критичар, па да је био тог погрешн г уверења да је комад сам Лаза Костић напасао, он је ипак узвикнуо да је то: „така одвратна слика која сав морални поредакокрећетумбе". Госп. Грчић то правда „љубављу" и како родитељи треба да попусте. Али где је гаранција да ту девојку неће отерати родитељи младожење, нарочито кад се умеша сав комшилук, па још понуди другу девојку с новцем? Зар се младожења не насити „драге" — па му гракне срце још за једном другом, новом младом — и то богатом с новцима^ до које се он не моме приближити докле пред живим богом у цокви не ступи у свети брак? И зар нротиву тог светог брака правда госн. Грчић свој неки „ватрашки морал" да је то добро што се ускаче? А битиимајуће ускочнице ће рећи, „па ето, јеси л' видела, да јој није ништа било . . . а и новине пишу да је то сасвим добро ... па што не биија уекочила." Код мене преко иута док сам био у Јаркивцу, деси» се овај случај : Ускочила је девојка за момка младог, али којем је она зато ипак већ друга била. Није нотрајало неколико дана, а момкова мати је дошла к мени и рекла : молим Вас господару, да кажете нашој снахи кад приђе код вас да оде кући
ради тала . . . а врага ћемо ми њу узети. Нуде мени еад мало друкчију девојку с новцем. Ја сам девојци обратно рекао да се чува и не иде кући ако је пошаљу, јер је неће више натраг узети. Требали сте видети тај бол у лицу те младе преварене девојке, кад је зацвилела и закукала сиротица: „А зашто да ме отерају. Та нисам ја била мачка у џаку. Не, ту сам своју косу расиелла и повезала се — ту ћу и умрети, ма ме сву исекли! — Ја сам после отишао из Јарковца, но девојку су опет отерали — и она је код другог мужа, баш због тога ускакања и што је он прсбацивао да је нечасна к њему дошла, грозно злостављана . . . и нре времена у гроб отерана. А тек да зна г. Грчић хиљаду других мариФетлука паорских. Кад се умешају стопедееет баба, тетака — па или ће раставити тај пар или их неће бити. А дешавали се у Кикинд-1 и Мод шу и <>ваки случајеви: Најмљен је слуга од родитеља да легне у кревет у с к о чнице — ради узрока, да је могу најурити и бајаги момку очи отворити. Не, не госп. Грчићу, признајте Ви боље свог света морални норедак — и не хвалите неморалне кораке ни натрашки морал, ма колико Ви за иста или г. писца били загрејани. Оно знам ја кад сте Ви о „одличном књижевнику" кад вам је конкурасао у позоришним рецензијама умели рећи и истину : „уобразио се на основу његових драма, а нису му ништ !" — а свакако ће тако нешто и бити, јер исте су кратког века: дан и ноћ! Пропада једна за другом, а у Србији тог „одличногкњижевника" и његове драме које су од меса и крви, а ког Ви чак уз Јан*а Веселиновића као јединог ностависте, не знају ни да је жив на свету. Кратичари спомињу разне млађе писце, — али њега и његове драме нигде! Прелазе преко истих — на дневни ред, као преко „књижевности, свеска за грош" — или у Мађара „ропууа 1гос1а1от". Зато ма колико Ви добродошлицом сваки његов „услех" поздрављали и месецнма километричне славопоје писали па чак и „натрашки морал" у комаду хвалили, публика је ипак свеена а даје вам прилике да овако закукате : „Како данашњи меродавни Фактори респектују рад наших домаћих нисаца, види се и по томе, што „Ускочкињу" Л. Мргуда први пут па дадоше у недељу. Није бојсе достојн а, и пред очи претплатницима". У осталом може неко и у неки лист, за народ, протурити какву похвалну критику, преко оног другог радикалског драмописцз, њему равна, чије драме исто тако пропадају, да се узајамно теше . . . само је то малер, што исте новине, одмах у истом броју доносе међу вестима неку несрећу, коју је баш ускакање проузроковало. А разуме се да нити ће родитељи пред тим новимморалом г. Грчића — ск^нути шешир и рећи својим кћерима ускачите — а још мање свештеници и учитељи ко.ји међу народом живе, тај нови морал усвојити, нег.1 ће га и даље као порок гледати да искоренз у народу. А умна недоношчад ни