Стармлади

Бр. 21. и 22.

— СТАРМЛАДИ

Стр. 169.

ГоспоЈјица Ј^фремија критииује. Имзла сам вам ја једну слушкињу, иа кад годје пошљем у касаиницу по месо, па било за супу, за иечење или пац — она увек потреФи смрдљиво... Тако и наш славни позоришни одбор: било оперета, шаљивг? игра, или позоришно „парче" — „шмек" не Фали!.. Такав имјеваљдагуст. А гуетови и ћушке су различне. 0 томе се баш ових дана и сам вођа радикални могао уверити од младо радикала приликом избора варошких представника. Пропао је лепше него писац „Нашег човека" — у срп. нар позоришту. Да, кад је реч о „Нашем човеку", молим вас кажите ми, јесте ли ви видели маче с шест ногу или дете с шест прстију? Ако нисте то видели можда сте видели теле с две главе или магарца с псећијом њушком ... а ако све те наказе нисте видели, сигурно сте видели свињу у капуту... а ако нисте ни то видели, онда сте зацело видели уторак у Дунђерсковом позоришту — господина иисца „Нашег човека": Др. Бошка Петровића, кад су га шегрчад и његови ђаци изазвали, ваљда из љубопитетва, да виде једном живог шашавог писца! — Боже мој, кад у нас у вароши какво штене или маче побесни и почне својмм маукањем да досађује свету, а они га ухвате, па или му заврну шију, или му вежу циглу о врат, па га лепо лагано, да се не угрува, спусте у Дував ... на иди ти збогом лепи мој, а остави ти нас, па нами како било без тебе... а кад какви радикалски иесник, управо бесник, нобесни и стане арлукати органом „бившег магарца", наш позоришни га одбор изводи у народни циркус, хоћу рећи позориште, те му даје прилике, да се као магарац на леиом времену, изњаче и из®ура на добродушну новосадску публику, па чак је помало и осакати... само да је мир, и да писац стекне уверење, како њему нису потребни ладни облоги нити је он сазрео — за паметну кућу, као што је срп. нар. позориште, под садањом управом. А добро би учинпо председник Срп. нар. позоришта, лечник Др. ТриФковић, кад би на зграду Срп. нар. позоришта прилепио познату црвену цедуљу с натписом:

„Овде влада заразна болест" па би тако бар женски свет знао да се чува, да га не заразе болести: „Ћорави миш" „Чар валцера" „Мадам монгоден" — а старије би бар мимоишао атентат на мозак који је изведен с бомбом : „Наш човек", коју је фрљио један— „мокром обојком ударен" иисац, — који је и сам том бомбом погођен — тако, да се никад више неће појавити на свету од дасака... Али и јесте настала паника, нре но што се комад свршио са јурњавом на врата... да се свет дочепа мало чиста ваздуха. Морала је и полиција правити реда. Али све је било бадава... Свет тражи врата... Бадава виче канетан : ама куда сте нагли људи, чекајте сад је најлепше: крај је ! — Свет је само један нреко другог јурио — да изађе на чистину. Било је и мало звиждања, а могло се при тискању на врати чути и овако очајна вика : „Милост господо, милост угњавићете ме, — нисам ја писац! Кунем вам се нисам ја писац — ја сам паметан човек!" Сиромах уплашио се. Ваљда је чуо да су у Митровици, иосле преставе, од одушевљења писцу разбили главу на 8 места. Иначе сам чула, да је моја једна пријатељица на тај комад и плакала... и то горко плакала за парама којеје платила. Председник гњаваторског удружења је сазвао седницу, на којој је решено да се писац изабере за дописног члана, а уједно је одликован за гњаважу орденом „I. степена". Ђаци госп. писца, тражили су авторску дозволу, да емеју комад под шупама за дугмиће приказивати о Феријама а писцу су осигурали тантијему тиме, што ће сва велика дугмад који иду у четир, остављати госп. писцу. Одбори Земунских „Бопаи-јегера" и „лађара" — поздравили су нисца ради ширења лађарских изражаја; а памФлетиста Фридјунг ј& изјавио своје жалење, што није могао присуствовати представи, у колико је извештен да је писац у „врло фином конверзационом стилу" последњих вуцибатина и битанага — изнео либералне и радикалне вође. Тако подло, хуљински није ни он, сам Фридјунг мислио о срп. вођама — као што је сазрели за лудницу писац — изнео. Све у комаду дише једним духом... све је хуља, нитков, варалица, подлац, потплаћеник (осим г. писца) — и никог не руководи никаква светла идеја... родољубље... Ни иателигенција, ни демагогија... нигде светле појаве, него свуда подлаштво и лоповлук. .. Таку покварену душу не може имати српски народ... она може битисати само у мрачном уму какве луде, коју би требало везати, да не сакати — српски варод. А позоришни одбор би требадо позвати на одговорност, ради нанешене клевете Српству — и давање циркуских комада као „Наш, — тамо њин чоћек" — у ком се у „кочијашком конверзационом" стилу — бећарски ружи Српетво!

*