Стармлади

Пр. '5. 16. и 17.

- СТАРМЛАДИ —

Стр. 123.

Ама онда кад људи владаху А не сада четника дружина. Ова чега са Цетиња нође У котору па на ручак дође Ђе је чета доста браће нашла Своје браће као што су сами. Лијепо браКа браћу угостише Дочекаше и за пут спремише Казаше им клавце и богазе Ће ће путем окупљати друштво И тражити Србе витезове Која шећу европске државе Не вуку се да их пљују људи Него траже свог народа право Као што ће извојеват правду Или сваки изгубити главу. Пљесник Мићун чету окупио Па са н.оме пут Новога дође, У Нови се мало задржао Наоколо испита за људе, Ђе којега од дружине туна Ал' је аему лоша <рећа била Не мога се извјестити за људе ; Сад да видиш побратиме драги Кад Новљани чуше за Мићуна Они красно дочекаше чојка Са звиждашем и са мућковима Омазаше од главе до пете. Метлар Мићун расрди се млади Па он свитом пут Гружа окрену У поћеру поган, за људима. Ал' се тамо не смје појавити Јер су људи Србн дубровчапи Па шпијупе не трпе никако. Еј ; кад Мићун јаде ове виђе Од јада га забољела глава А од главе увати грозница, Па са чегом пут Будве окрену Ђе су људи ситани погани. Виђе Мићун ђе је погинуо Па он с чегом пуг Спича се нађе Кад ескадра дође талијанска, Да обиђе све границе редом Да му не би ко убио књаза Јер је дошо на поздрав ескаФИ. Куку тебе Црна Горо моја Кад оваки служе ти владаре И чувају од Црногораца . . . Грехота је море, Господаре, Да погани соколове гљаве, Хрђаво је за твоје потомке

А ти зпаћеш како је пајбоље У нељуди људи бити неће. У Ерцег Новоме 20. маја 1910. Један млад Црногорац.

Мамелуци у зетском дому. — Књажев парламент. (Невјероватне али ипак иетините слике из Црне [и пре п,рне] Горе). Догађај је из двадесетога вијека послије Христа. Мпоги неће вјеровати. Радије ће се у мислима пренијети у Рим за вријеме Нерона и тамо ће пренијети нозорницу крвавијех слика, а Николу Миркова-Његоша гледаће својим рођеним очима, како је све особине свога духовнога учитеља добро изучио и савладао потпуно. И залуд су увјеравања сиротиње огољеле црногорске, са промуклијем гласом, која се обраћају и долазе до уши невјернијех Тома: Није ово Рим Неронов, него Цетиње Госиодаревч. Не вјерујте нашим уздисајима и јауцама. Пружите прсте, опипните ребра и крв нашијех родатеља. Зар не видите порушене домове у којима смо се родили!? Зар не спазисте гробове устријељених нашијех очева!? Зар нијесте чули звеку окова из мрачнијех подземних хапсана? Зар не осјетисте чежњу прогнапијех синова!? Благо вама кад не осјећате. Блажени који не вјерују!.. Било је у скорој ирошлости, године од роћења Христова хиљаду девет стотина седме, а Госаодаревог пљачкања или владања, четрдесет осме. Демократска струја почела је хватати коријен у народу. У скунштиви еједјели су људи, које је изабрало народно новјерење, а били су у надмоћној већини... Изгледало је, да зраци слободе кане, да понрскају Црну Гору не као Нерон крвљу, него слободом. Депутације су уза све то морале и даље да по заповјести и наредби „изјављуту вјерност!" Нешто је тиштало цетињске крволије, а између њих Госнодар са војском отео од клубаша (народпе странке) лист у Подгорици „С. Мисао". Програм *