Стармлади

Бр. 12.

— СТАРМЛАДИ —

Стр. 91.

глади! Благајнпк је дакле крао. Отпочео је красти од првог дана, и једног дана кад смо га после две године дапа ухватили, ја, Лаза Милошев и Љуба Стефановић, да је украо 10.000 круна — ми смо га онда позвали да одмах новац врати а Марковић, књнговођа да то у књигама негде утутне, па ма морао пред 3.000 додати још једну цифру. Један љуоопитни члан Машице (ван да није једаи од два Луке): А што онда тог кућевног лопова нисте дали затворити, него сте га задржали и даље да краде. Љука ЈоциИ: Како сте затворили једног сиротог послужитеља, који је проневерио 100. круна — т. ј. мислим оног сиромаха, који је због тога 3 месеца био затворен, а не мислим господин послужитеља Душана, којег ви не смете да затворите и ако тај поштењаковић, којп је са 25 фор. плате, стекао 100.000 круна — и дан дањи није пријавио, Матици да он није још шталу илатио коју је Манојловић у његовом дворишту назидао а од ње направио кућу. Лаза Милошев, названи „Кајафа": Па, господо, ми смо се држали пословице, која лепо каже: Мале лопове вешају авелике пуштају. Ако смо оног сиротог послужитеља, који се запио, те попио 100 круна матичиног новца дали осудити на 3 месеца, нисмо ваљда могли благајника који је украо био 10.000 круна — са послужитељем у један ранг узети, на против ми смо то за част сматрали те њему и даље визите правили, јер нам је не само његово друштво, него и његова кеса потребна била. 0 том вас може уверити мој мили покојник и жртва „ трговачко удружење" — и нека моја писма. 0 тога и држим да баш с тога што смо ми тог ло пова и после ухваћене крађе и даље задржали — да ми нисмо одговорни и да нпје право да ми за даљу крађу одговарамо, него би најпоштеније било да то српски народ плати, што рекао брат Ћирић! Либерали: Тако је. Нек народ плати! Народ је марва, шта зна он! Председник: На реду је избор чиновника! Један Хомогени-. Ја држим господо, да они који су за крађу знали, па су ту тајну од скупштине умели сачувати да треба да се за „главне" бирају. Даље предлажем да послужитеља који је толико го-

дина веран био бирамо за председника, а један бивши калфа да води књиге, а други калфпца прима новац, а могли би Милошевог, који је такођер бивши калфа изабрати за потпредседника н онда је друштво округло, могли би „еснафско друштво - ' створити. Један иодреиаш : Ја предлажем .Љубомира Апића, за председника. Један глас: Ја предлажем нашег уваженог мајстор бербера Перу. Један Карловчанин : А ја предлажем Тилдику! Један либерал: Боље онда нек остану стари! Сви либерали: Тако је, живели стари! Лако ћемо за по милијона — ту је народ! Води он о нама бригу, неће он чиновнике матичине оставити на улици. — (Бајагн чиновници из Матице нису у стању друга места са својом спремом наћи — осим улпце!) Гласови: Живео Манојловпћ, живео Марковић! (Депутација одлази пред суд, и тражп од пстражног судије да Манојловића прогласи за лудог и да им га преда. И сад молим вас замислите себп овакав свршетак. Манојловића износе на руке депутирци, поса|јују га у аутомобим, развију заставу на којој једино број 460.000 стоји, а који чврсто у руци држи цукер Лаза, а др. МамузиИ као шофер управља аутомобилом и таман они после посете у Манојловићевом винограду пред Матицу — да се сиђу а они се сви изруче на једну гомилу, а у тим познати ђубретар дође да им „помогне", да их све: у новосадско ђубре шчисти — а српски народ одахне душоји, прекрсти и хукне : Аман, кад си ме курталисао Боже ове невидовне беде, а за паре ћемо лако — ту је суд!)

Тхзатили му м-зрак — Конштаблеру, ухапсите овог човека! — П1та је урадио? — Није ништа, ал' се прави луд! — Па то још није никакав разлог да га ухапсим. — То ннје, ал' можда је и он покрао какву касу, кад се прави луд!