Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

12 - "Прот. Ст. М. Димитријевић

тнадђ гробомљ праведницег“, у стиховима гони аустријску фу“ трију од гроба њеног и позива Влаха и Србина, близнаца Словена, да потеку овом гробу, заклињући се Богу њиме, као за_логом, да ће се некада пред њим у заштиту вере истргнути мач њихов. Прижељкујући на то, да нам је, да се једним сун"цем грејемо, Державин завршује, како не дели пространетно оне, у којих је крв, ум и дух један.

Јаче од ових стихова открива политичку страну удаје Александре Павловне довођење Самборског уз њу и лични утицај и рад његов међу нашим народом. Живећи у Будимспешти и путујући по нашим крајевима, он се упознао са истакнутим народним првацима и подгревао је у њима наду на осло-бођење од турског и аустријског ига. Створио је и одржавао везе између наших људи и руског посланства у Бечу, па ис Русијом непосредно. У Будимпешти, као политичком, па већ и трговинском центру Срба у Угарској, месту у које се ишло на више науке и у коме се штампале српске књиге, било је „више него подесно Самборском изводити своју руску и словенску мисију. Није без његовог удела ни у ономе, што је Ата-насије Стојковић своју Физику, штампану у Будиму 1801—103. г., послао руском цару Александру [ и добио одговор и захвал-ност цареву').

У нарочитим везама био је Самборски са митрополитом "Стратимировићем и епископом бачким Јевановићем. Као увод "у извршење њихових споразумевања можемо узети писмо владике Јовановића преко митрополита петроградског Амвросија, у " коме се позива још на обећања Петра Великог у посланицама његовим Србима, од 3. марта 1711. и 9. јула 1715. године, да ће он подигнути и обновити српско царство, па моли, да то "сада цар Александар ! учини. Одговорио му је Амвросије и у томе одговору, од 19. марта 1803. г. пооштрава наде на цара „Александра |, „расположеног свагдашњим благоволењем према својим словено-српским једноверцима“. Да је и ова преписка ишла преко Гаговића види се из тога, што митрополит даље пише владици, како се радује, што се архимандрит враћа украшен по благости великог монарха драгоценим крстом, каже -да ће то донети не малу радост његовој нацији, па узвикује:

) М. Ђ. Милићевић — Поменик знатних људи у српском народу, - Љеоград 1888. г., 690.