Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа

6 — _ Прот. Ст. М. Димитријевић

_је него сигурно, да је и Стратимировић спремао своје географске

белешке о српским крајевима из истих побуда, из којих јеим Бркић споменути опис састављао. А, да је тај опис био у рукама Стратимировића, види се, сем споменутог записа његовог, још и из сличности с њиме неких места Стратимировићевог пројекта за стварање Србије, о коме ће бити речи, нарочито из подједнаке оцене непоузданости Грка. Значи да је Стратимировић у своме националном раду био у контакту са дубљим кореном његовим. – з

Дипломатску подлогу за остварење ослобођења српског

_ народа и стварање Србије сам лично потражио је Стратимировић преко другог једног истакнутог и утицајног духовног лица. То је био протојереј Андреја Ашанасијевић Самборски, духовник Александре Павловне, сестре цара Александра | а жене мађарског палатина Јосифа. Преко њега је он покушао, да заинтересује Русију за васпостављење српске државе на широкој основи и из чисто руских политичких разлога.

Ово је најважнија страна крупног учешћа митрополита Стратимировића у стварању Србије, те захтева, да буде приказана детаљније, него што се до сад у нас о њој знало. Како је Стратимировић оснивањем Карловачке Богословије (1794. г.), из које су непосредно или посредно поникле све остале богословије у Српству, уједно и отац наше обновљене духовне просвете, то је дуг пијетета према овом великом мужу наше Цркве и народа проговорити о томе и упалити му на тај начин још једну воштаницу благодарности у првом броју органа Православног Богословског Факултета, који је замена његовог рукосада, Карловачке Богословије, и који треба да буде епилог оне наше обновљене духовне просвете, којој је Стратимировић са архимандритом Јованом Рајићем основ поставио.

Да би се видело, коме се обазриви Стратимировић поверио, треба да се упознамо и са Самборским. По даровитости и спреми овај је био такође један од ретких људи свога доба. По свршетку Кијевске Духовне "Академије послат је у Енглеску на даље школовање, тамо се оженио енглескињом и 1769. године постао свештеник руске цркве у Лондону, на којој је дужности и у видном учешћу у свима пословима онамошње руске мисије провео до 1782. године. Онда га је царица Катарина П вратила у Русију, да у својству духовника прати наследника Павла Петровића и његову супругу у путовању њихову по западној