Стихови / Сима Пандуровић

ПОД РАЗВИЈЕНИМ ЗАСТАВАМА 113

ЦВЕЋЕ ОВОГ ПРОЛЕЋА.

Звуче оштри звуци из металних труба Судбоносним пољем, где крваво вече Долази да свежи траг покоља истре.

Ту осветна бура и смрт прође груба, После дуге, страшне и свирепе сече, Преко Ибра, Лаба и Ситнице бистре.

Прелили смо чашу очајања пуну, И скупљеним бесом петвековног гнева Расковали тврде и челичне ланце;

Напунили земљу срцима што труну За гажену прошлост о којој се пева, И појили крвљу равнице и кланце.

Изгажена трава, и села се диме... Кад свемоћни помор, у коме се коље, (Сатире и пали, и руши и веша,

Прође овом земљом у Судбине име, Мртво, пусто оста историјско поље, И прострт је тужно свуда леш до леша.

А сутра ће, преко нових барикада Костију из рата што ништи и мрви, (Обасјати сунце новог величанства

Сунцокрете наших пожутелих нада, И црвене руже наше топле крви, И кринове беле нашег достојанства.

со