Стихови / Сима Пандуровић
ИСКУШЕЊА 27
(Са сваког се срца капи крви роне. Животима младим опште раке пуне... Гле! туже и звезде мирне васионе,
А немиле смрти запахњује ћув.
Хоће ли Бог правде и сад бити глувг
Наше мутне очи укочено гледе
· На сретније- доба за потомке наше;
У сну о том добу без срама и беде Труну сви јунаци што свој живот даше У суровој борби. Наше косе седе Чекајући доба о ком претци знаше,
И гледају нове среће први знак.
Па ипак се ни сад не разбија мрак...
Али ако, ипак, сред блата и јада
Наш живот потече ко прљава река, Будемо ли опет жртве беде, гада,
И душама болним не нађемо лека; Процветају л опет сви инстинкти груби Међ нама, у нама и око нас, — тада,
Нек последња савест узбуну затруби! Осветнички снови, устан'те из гроба! Дижите се, жртве што трунете давно,
За последњу борбу против срамног доба, За последње дело велико и славно,
И за крајње добро силника и роба!
Нек последње буре оштре муње сену И сруши се зграда трулог човечанства За увек на земљи. И нека по цену Слома свију беда, порока и зала,
И сен наших старих, верних идеала (Оде другој звезди, на другу планету,
Док у страшној помпи свога величанства Час Страшнога Суда откуцава свету.
“