Стихови / Сима Пандуровић
126 СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ
ПРЕД ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА.
Давила нас мора несносног живота, Завет наших давно покопаних снова, Доба када труне снага и лепота,
Ноћ са црном песмом кобних гавранбва, Кад је живот беда, терет и срамота,
И зловољна жалост, и тешка грехота, И кад гине свију идеала моћ.
И дошло-је оно што мораше доћ..
Зажегли смо зубље крвавога рата,
Свих нада, олујом, развејали прах;
Подигли смо с мржњом брата против брата, Посејали светом смрт, ужас и страх.
Нисмо хтели дане труљења и блата, Паучина кад се по срцима хвата,
Гуши их и суши, све-на један мах.
И свуда је пропго кужне смрти дах...
Преко нашег тужног младог покољења, Преко наших снова, радости и нада Дунуо је свиреп бес опустошења И грмела дуго страшна канонада.
– (Остарела већ су наша срца млада; Кружила је авет општег уништења И претио мрачне, вечне смрти мач.
Чујте и сад даљну запевку и плач!
Цвиле, као срца покидане струне; Као вечна клетва брује, пиште, звоне; Чујте! сестра грца, мајка горко куне;