Стража

3

г гимначлји није ишло зикако. Још оамах првог сечја истеран је пошто [аћеч у неколико »рађз. :а Јова није могао ниоа верује да је његов јпов и жалио се минапротив беззконп. Но кад је помогло - , он[! је преко гавезног листа изгрдио| истра просвете и дирек\ професоре. Сви они 5или дорасли з? тако 1 месга, и били су нени што су му сина тако оклеветали. * хтео да га да нт заер, зар, његов син да: другога зар његов син | е судове, да чисти цчјвориште, да по киши [у иепа дрва и носи Је кзнте са водом? Не, не може да дозволи. то је дозволио да две утроши јурцајући по 1 а, погодио се са једјџ| јом да му сина изуату. да овај не би морао и и друге послове, копадају у занат, Чика ј обавезао да плаћа Јинара месечно. Како вничар био полетарац, I месеца беше отворио па му ових двадесет месечно добро дођорочито још што је чика датио унапред за три ) су опет пролазили 1 а прођоше и месеци. ( је седео у дућану глеко му газда кује, (ри« :труже, -али никада није ушао да' узме коју а у свије руке. Мзјстор ао тачно по програму: ) је сам воду, чистио н, брисао је прашину, 5и Никола у седам саао у радионицу сео 5и ; столицу и ту би се )е млатио. По подне ко. 12 Јула 1914 године изваничне новине са Јћевим указом о мо;ији. Како је млади ио војни обвезник, то : дан затворио дућан у своју команду. Никота опет остаде ‘У* :а Јова је бионавојпсти, те је тако Ни»0 могућности да кр* ) Београду као кахав . Истина чика Јова но преко дана кјд I како је целу ноћ тролу, то је пре пс ао, а после подне је на чашицу горке / реч, ) се само отаи и син етаху кад је овај од I стрзжу. после подне кренуо 1 а у варош. Имао је ва гроша, што му је, [ за џеларац ) је код Руског ЦаI група београдских [грала је „берзе". Ниова игра прввлачила стао мало у страну је главу ,кад год би гамена бацао новац ) се то њиховим јеаже „вртио!* Никола анео у игру и један > ципов ухвати га за

С Т г Л А

Боч с.7

рукав и рече му: „хзјде хоћеш и ти!“ Нчколз би тако радо играо, али није имао новацз. Кзда 'е овај још ј-дном ословио Никола му чзсто про* муклим гласом рече како нема доста пара. — Па ради и ти, па ћеш имати новаца! рече му овај. _ Ја бл радио, али не знам шта? Пошто се прво пажљиво окрете око себе и иошто се уверио да је врева гамена тако силна, да неће чути ни јгдну њихсву реч, он му шзпатом поверљиво рече: Ако ти збиља хоћеш да радиш ја ћу те одвести до мога господина и 01 ће ти наћи посла. а већ после Оиће пуно пара, Чекај само да „окренем" још коју! Никсла се радовао што ће доћи до новаца и што ће и он моћи да се „берзира.** 0бузет мислима он је затворио очи н дрмао је руком по празном џепу замишљајући да в*ћ у њему има новаца. — А сад хајдмо, — прекиде га ципов и Никола се упути са њиме. Ишли су до* сга дуго. Најзад стадоше. Ето ту седи господин!) Ја ћу прво да уђем па да те пријавим- Ти ме причекај! — И Ци(ов уђе у собу одакле се мало после враги и уведе Николу. — А, дакле ти си тај? Е па добро. Ево овај ће те упознати са послом. Посао је врло лак, мораш само да :и вешт. Почећеш јјш сутра. Ево ти за сада пет динара. Биће и више! — Никола ни',е заао како је изишао из собе господинз, јер пет динара он никада није имао. Он чисто није веровао да је газда то* ликог новца. — Сугра око 7 сати ујутру да се састанемо на исто место па ћемо на посао. Збогом! И оба се дечка растад <ше. Никола је обилазио ашчиниц:, бозаџанице ипиљарни це и јео је све што је очима видео. Што да штеди? Зар му није господии казао да ће бити и више Никола је целу ноћ провео немирно. Све се трзао и бун* цао о парама. У седам часо ва он је већ увелико чек^о свога колегу и дочекао га је. Обишли су у штампарију и ту је овај узео по неколико де сетина бројева. Затим су се упутили на голожаје, вап Бе« ограда код војске. Војска је била жељиа да чита новине и ником није ни падало на памет да забрани долазак ,,невине" дечице. Кад су били на 1 едн јј узвишици онај ће рећи Николи: Ето кад дођеш на овакву узвишицу а ти потражн згодан жбун, паза да те Само ко не опаза и маши белом марамом, ево оваквом и он извуче једну белу мараму. — Но чешће морамо да се задржимо и до пет, тада се служимо ево оваквим фењером, Ја ћу ти воћ показати како се њиме рукује. Али баш усред њихова раз* говора један стражар коме се оба дечка учинише сумњива опали из пушке. Никола и друг му побегоше као чвор-

ци. Кад су стигли у варош призаго је. — — отишли су право кјд госпо- — — Наступилч су кридина и овзј је дао Николи тични д ни и врховна команјош неке савете, показао мујда тражила је добровољце како се рукује фењером и т. 'који хоће да с^ б р: у бор-

д. Сутра Је требао да се учини аокушај н ј Бановом брду. При растанку Никола је добио 15 динара. Сзв радостан одлетео је

беној линији. Чика Јова је своју жељу исјавио и после пет дана борио се ( ко Ваљева. У једној крвавој борби кад је дошло на бајоне т чича

узречицу. — Цела је кућг,_ пуна *жена — тетка ката, тетгЛчза, тета Нина, мама, Енр глескиља... жене, па то су те исте девојччце, само старе..л» Уздишу, јаучу, кочопере се, воле да се љубе, боје сесва-^ чега — миша, назеба. паса,м микроба... И Дању сматрају управо као девојчицу... Бзш„

својој кућа рашарио је новац‘Никпла је први јурнуо и по- њега ! Взђу бораца, капетана2

гусгрског брода, а сада знаменитог авијатичара и великог путника ! ,,Не! Баш ћу ^ узинат узети и на сушита земичака, одлићу у мехур т з- Гт

Јадни принц

Од И. А. Куприна.

I.

по кревету и стао се по ње*јсае краће борбе пао је. му да ваља. У тој радоаи и | ј Борећи се са душом имао заснао је. Нешто раније но је још толико свести дазово(ично чика Јова је дошао не свештеника и да му се кући. Упалио Је лампу и стао! исповеди. Испрачао му је слује да се свлачи. Наједном чај са сином и испрекиданимјтиног вина, скуцкаћу три ру & паде му поглед на динаре на : гласом заврши; Али ето ја бље, па ћу краа 'м утећи као ^ које Никопа пун задовољства сам све опра з. ЉзгаЈезбри* мали на лађу. Новце је лако е лежао. Пробудио је Николу и | сана. Њу је спрао стари пе- скупити. У Дања увек има _ одмах га питво одкуда му шак. |џенараца одређена^ на свако-^ новац. Никола је у почетку Живео Краљ! — 1 јака доброчинства 11 . лзгао, али ухваћен у лажи I Не, не, то су све само | снови, сами снови... С вели- > ма не можсш ништа учинита ’ а са женама још мање, Одмак Г ће ухватати и огети Ето да- ^ диља говори често : „Ти си Д наш принц“. И збиљ?, Дања, ® кад је био мали, мислао је, да је он — принц из чаробне приче, а сад ј* узрастао , и зна, да је он јадни, несретни прини счаран, да живи у досадном богатом царству. II. Прозори гледају у суседну авлију. Дања наједном привлаки чудна, необична светлост, која се љуља у ваздуху тамо амо, сад се подиже, сад се спушта, за час ишчезава и опет се појављује. Дунувши, протр'о је више отвор на залеђену стаклу, примакао се очима, заклонивши дланом, као штитом светлост од фењера. Сад је на бедани тек напалог снега јасно видио омалену гомту дечице. Над њима на дугачком штапу, која се у мраку није видела, као да плива по ваздуху, огромна, разнобојна звезда од папира, освегљена изнутра неком сакривеном светлошћу. Дања зна, ца су та сва дечурлија из старе и јадве кућетине, „сокачка дечурлија’ 1 и „неваљала деца“, како их

»Чудне ми памети! — мислио Је љутито деветогодишњи Дања Јевлајев, лежећм потрбушке на кожи од белог медведа и лупкајући потпетицзма једном о другу поди гнувши ноге у вис. — Чудно! Само велики и могу бити пратворни. Мене су затворили у гостињску собу, а сами се тамо забављају китећи ЈелI ку. Од мене захтевају, да се : чиним, као да се аичему и не досећам. Ето какви су они !велики! На улици гори лампа и по* злаћује ледене шаре на прозорским окнима и, пробивши се кроз лишће фикуса, прави лаке златне шаре на иоду. У полутами слабо се светлуца савијени бок клавира. „Па и шта ту има радосно, ако се хоће право, у тој Јелци? — наставио је Дања да размишља. — Доћи ће ту познати дечаца и девојчице и претвараће се; да задовоље велике, као паметна и васпитана деца. За сваким гувернанта или старија тгтка. Приморавају, да се цело време говори енглески... Смислиће какву сувише досадну игру, у којој свакако треба спомињати имена звериња, билина или гр дова, а велики ће се да меш ју и да поправљају мале. Наредиће дасеиде о<о

чудио, дознавши, дч се Дања већ дгвно и давно решно да постане знаменитим авијатичаром и да откриЈе оба пола. У њега је готон већ и план лађе за летење, /реба само откудагод да добије гипку челичну шипку, канафу од гуме и велики, већи од куће, свиленч сунцобран Управо на таквом аероплану Дања дивно лети ноћи у сну.“ Дечак је лено устао с медведине, пришао, вукући ногу за ногом, цухнуо на фантастичну ледену шуму палми од лед», отрао руказом ста« кло. Он је слабуњав, али крепак дечак. На њему је кестењав капутић од пругастог штофа. а таке и панталонице до колена, црне доколенице и дебеле штифлетне са шнурама, заврнути плетени оковрат 1 ик и бела машна. Светле, кратке и меке косе рашчешљане, као у одраслог, правл енглеским разделом. Али м/ је миле лице која бледо, а то долази од недо- зову велики. Синови обућастатка ваздуха: чим Је поја- рВ| СлуГ у и праља. Али Дачи ветар, или је мраз више њин0 се С р Це СТ еже од зави* до шест гради. Дању не пу« сти . усхићења и радозналости.

штјју напоље. А ако и поведу на улицу, то га пре по сата завија.у: камашне, посгављене ципеле, топли офенбуршки рубац на прса, капа с наушницама, ^аоуљица, огртач од пловкина перја, ру-

Јелче ухвативши се за руке, кавице од веверице, муф... да с-: штогод пева и затоће омрзне и шетња! И свакога пљескати рукама; онда ће сви га в ^ди за руку, као бебу,

п )седатА испод Јелкс, и 1 ика Ника ће да прочита наглас неприродним,глумачтим „гња ваторским", како вели Сони на дадиња, гласом причу, гледајући раскошну Јелку богаташа. Затам ће да поклоне нутју с прибором, глобус и дечију књижицу са сликама .. А сигурно неће поклонити то* циљајке ни склизаљке... И послаће нас да спавамо. „Не, та одрасли не знају ништа... Ето и тата... Он је најглавнији човек у граду и, дабоме, најученији... Не зову га бадава поглавицом града... Али и он мало шта зна. Он све досад мисли, ца је Дања

дугачка мис Мис Џенерс са| својим црвеним покученим носом, стиснутим оприштеним усгима и рибљим очима. А у исто доба лете по тротоару на дрвеним склизаљкама ве* сели малишаии црвених обрашчића, или возају један другога на лигурама, или, од ломе од олука леденицу, па је жваћу Боже мој 1 Да му је бар једном у животу пробати леденипу. Мора да има чудну сласт. Али зар је могуће?! ,Ах назеба! Ах дифтирвтис! Ах, микроби! Ах, гадно!“ ,0х, већ су ми те жене! — уздише Дања, озбиљно

мама беба, а како .би се за- понављајући омиљену очеву степенвца

|0д дадвље је спушао о месном давнашњем јужном обичају, да деца заједничка удешавају вертеп и звезду, иау са њима по кућзма и познатим и непознатим — певају уобичајене песме вертепске и божићне, да за то добивају као награду шунке, кобасица колача и по који бакрени н )вац. Безумно смела мисао сену у Дањиној глави, — у толико смелиЈЧ, да се он угризе чак за доњу губицу. Али зар он у стварн нвје авијатичар и поларни путник? Та пре или кашње ваљаће отворено казати оцу: „Ти тата, немој да се узрујаваш, молим те, ја још данас вдем на свом аероплану преко Ламачша. Упоредно са таквим страшни речика, обући се и крадом истрчати на улицу — тричарија је. Само кад његовом срећом не би стари дебели лакај дубио у предњој соби, ■ећ седио у свој собици под