Стража

Стпана 2

С 1 Р А Ж А

број 73

и када се слободан њен глас не може да чује за наше народне идеале, потребно је да се сви Хрвати који су изван дабзбуршког оквира, уједине у акаији која ће заменити оно што би, наша ужа отаџбина, у овим судбоносним моментима, хтела и морала да рзди, у интересу своме и наше онште југословенске ствари. У далексј Америци живи на стотине хиљада нашега народа. Хрватисутамо окупљени и предузимају потребаа рад. Хрватска емиграција[која се налази у иностранству, ор ганизсвала се је и осниван је Југословенски Комитет (РииЛондов). Радом тогкомитета оснива сеЈадранска Л гија за одбрану машег Приморја. Потребно је дакле да и сви Хрвати који се налазе у Србнја буду на окупу и да допринесу са своје стране оно што се буде, у даном тренутку од њих тражило. Нису у виду богзна како велике дужности. Наша народни непријатељи, на првсме месту М ђари и Немци, онда Талијани и сви редом са папинским клерикзлним органа* зацијама на челу, настоје и све више настојаће да се дело нашег народног уједгњењз, Срба—Хрвата—Словенаца, не оствари на наше задовољство. Оеи имају главни цаљ да метају сваки наш рад у томе сиисну и да, ако могу, распарчају и у овим даннма када је дошло једном доба да се и политички ујединимо, у неколико делова, евентуално и у неколвко државнах орггни зација, — да би нас, зависне од разних страна, као досада могли и даље исисавати и да би нас могли тако потпуно спречити у природном роквоју нашег уједињења на пољу културе. Из тих разлога, нужно је да се сви ми Хрвзти који смо слободни, удружимо и ра у име Хрвата који још робују кажемо своје захтеве а да тиме подупремо нашу слободну Србију к( ја већ сзда представља и која ће сутра нарочиго, као наш југословенски Пијемонт, представљзти целокупне наше народне ндеале целог троимског Нс.рода.

Да би се могло у принципу решити питање зближења и упознавања свих Хрвата у Србији, треба да се сви Хрв*ти растурени по варошима и селима СрСије јаве где су и да назначе детаљно све о себи (на адресу: М. Бгртулица, — постерестанте, Ниш.) Овај апел управља се особито оним Хрватима која су у А. У. припадали омлгдинскоме југословенскоме покре ту ила којему другеме омладинскоме покрету (н. пр. пок рету око загребачке Младе Хрватске или који су бала истакнутији радеаици на полотачкоме и културноме пољу (н. пр. чланови управе партијских организација, члакови Хрватског Сокола, професори, учитељп ит.д, Њихова брига биће дз се поближе нзвесте о другик Хрватима који живе у истоме месту и да пошаљу исцриан спвсак о њима. Упућујемо свај апел у смислу једног оријентасања и о I купљања. Наш задатак биће да се упознамо са правим стањем. После т;ога, према приликаиа и прер- а потреби, — у сагласју са радом осталах ХрЕата у Америца и са Хрватском Емиграцијом — на ступиће се са радом који буде означен као иотребан и целисходан. У интересу остварења наших праведних народних тежњз, Хрвзти треба да разуме овај позив и да по њему, доследно то^е, ноступе. Ниш, месеца Марта 1915. Одбор за Јрипремн ; рад.

?аазш — Слобода штаипе „Радничке Новане" које излазе у Нишу, дсносе у једном свом последњек броју ово: У Србији је — то се већ зна — шгампа пстпуно слободна. Има само неколико ситних ограиичења која су са» свим безначајна напр. а) несме се кишта пасати протнв ратг; б) не ске се ништа писати о војсци; г) несме се ништа ппсати о стању у народу;

д) несме се ништа писати О одговорним лицима, а у првом реду о господину Пашићу; е) несие се нншта писати ни о гссподану Авраму Ле вићу и ж) несме се ништа писати о спољној политици. Иначе, о свему осталом може се потпуно слободно пи сати; само : тим да то после цензор прегледа и избрише... Код нас пак у Београду не сме се писати на о томе шта све иззђе у Српским Нови наиа или у нишкии листовима. НА БОСФВРУ — Канцен1 рацнја русне флоте^Букурешт, 12. марта Овамо је стиглз вест, да се руска цономорска флота знатно приблажује Босфору. Услед свога у Цариграду је настала паника.

Услед иестајања жпеба — туче РИМ, 12 марта. Путници који судопуговала из Бсча нзјављују да је Беч поприште свакодневних туча и нереда услеч немања жавотних нанирница. Оскудица је тако огромна да се осећа и у највишим круговима. Ске прелузете мере да се Беч сачбде са њама остале су безуспешне, пошто намир ница уопште у земљи нема. Такође су пролали сви аокушаји да се храна набави из неутралних држава. Државни магапани, којв су до сада издавали храну сзели су сбро ке на минвмум, и већ је пети дан како издају дневно по 100 грама брашна на главу. Како је услед овога дошло до немира. хелики одреди жан дарма чувају крајеве у којима станује Сгфотиња, да ова не би изазвала револуцију.

Гш 1 1111 — Иад неначкои се надвнја цар гладн. РИМ, 13. марта. — Глад у Немачкој се шзра невероват-

ном брзином у неколико већих градова дошло је до ве ликих побуна и немира. Еиглеска поморска блокада и неуспеси арема Русији још више су појачали глад, која посведневно сеје смрт у кај зеровом царству. Колика је још оскудицз у жизотним намирницама нај боље се види из овога, шго се данас у Немачкој не праве никакве разлике у уаотреби питомих и дизљих животиња. Годишња потрошња жита у Немачкој износч око 6 ми* лиона точа. Међутчм Немачкд

Ок - 1и® — Бугарсни захтевм Буктрешт. 12. марта У букурешким владзјућим круговима век два дана лансара вест о томе, како је бугарска влада после саветовања у двору решила да преко свога посланика у Цараграду улути Порги вогу, којим тражи да се линија Енос—Мидвја еиакуише!

11; р? — Одговорност за рат пада на Немачну ЛОНДОН, 10 мзрта. Сер Едвзрд Греј, у једаоме говору о пореклу данашњгг рата, изјгвио је, да ;е овзј конфликг могао бити спречен једном обичном конференци* ј м, да је само Немачка присталз на еаглески предлог. Одговорност дакле, зз овзј

наје у стању да на своју територију произведе оволику количвну жкта, те се сваке године увозило из иностранства. Према статвстичкам податцима из чисто кемачкик извора, 1,100.000 тона увожено је из Русије, из Сјед. Америчких Држава 300.000 тона, из Румуније 230 000 тонз; из Аргентине 540.000 то» на и из Аустрије 115.000 тока. Улазећи у рат Немачка је изгубила ове своје азворе из којих је дсвлачила хрчну и подмиривала св чу потрошњу.

рат, пада потпуно на Немачку. Аустро-српски сукоб. који је Немачка употребила као изг.вор за рат, могао је бити лакше изравнат него ли онај, који је букнуо на две године пре бзлканске кризе, због Босне и Херцеговине. Ма сада знамо да је Немачча спремала рат кас један народ, који ]е рад да сбјави рат. Сер Едвард Греј изјављује, дз би он пре умро и напустио озај свет, него што би жив дочекао, да сзвезници не усвеју у великој ствари за коју се боое. „Данзс је четарти пут у сећању људскога века, како Пруска ратује у Европи, алч се надамо да ће то бити последњи пут (аплауза). Велико начело, за које се боре савезвици, јесте потнуна слобода за народе Европе да, качо велики тако и мали, имају обгзбеђене животе и независност, да управљају собом и да се развијају како за добро нађу (атаузи). Нем*

Бугарска изазива — Упад бугарске чете у Грчку АТИНА, 13. марта. — Према сигурн.чм обавештењима вз Солуна једна бугарска чета је продрла ча грчку територију код Деми Хтара и одвела Срата председника општнне, који је играо важну улогу за време ратовања у Мзћедонији, Друга једна чета, која је допрла до Мчли, срела је грчке чобане и опљачкала их. Једна чета од 12 лицапокушала је да продре на грчку територију код пограничних караула Бр 87 и 88, али ју је приметила грчка стража и отворила ватру. Борба је трајала четврт часа, двојица бугарских комита су убијека као и један бугарски војаик, који вм је био нритрчао у помоћ. Остали су побегли на бугзрску територију.

Мил. В. Лазпћ: САМРТНИК Тад у очи смрти на обали реке Сз прохладном водом испир’о је рану, Хладан и стрпељив, још свесан и снажан, Гледао је тупо у крв некопану И ту тешко рањен остављен од својих, Слушао је песму, што ветар извија Са опалим лишћем и гранама мртвим, Слушао је зимско цвеће како клија. И док је са надом слушо и осећо, У осмех презрења и у осмех бола Усне му задрхте, а очи заблуде Преко празних бразда, планина и дала. Тражио је нешто са очима влажним, Што га тако зове и привлачи жудно, Гутао је сутон румену и бастру, И *ањо је срећу и надање будно Помућен му поглвд одједном заблиста,

Јер оио што дуго као сужањ жели Тамо мало даље на »ропланку брега, Врх од бајонета у ноћи се бели. — Где си до сад мили — самртних зајеца, А кроз оштар ваздух Ззавитла се вика, И јурну жвљени пук једногласно: Иугуширопац тешког самртника. Ниш, 1915.

ФЕЈБТОН

М. М. Николић: Старац За време наше офанзиве у Босни, наша болнеца се пре* мести из Вишеграда у једно прилнчно удаљено село у коме су живели готово сами Турцн. Ми смо у то село дошли доц кан у ноћ. Киша нас је пратила целим путем, а кад смо стигли ту, може с; замислати, било је велико блато. Дошли

смо у непознато место, нисмо зналв, а насмо моглн ни вадети где бисмо насекли дрва за ватру. Зато су страдале ограде и ми смо се брзо угрејали. Одинх су подигнути ша* тори и свк смо полегали, јер смо били и сувише уморни. Ја сам се пробудио пред зору, иззшао сгм из шатораипаагледао околииу и село. У нашој околини налазило се неколико кућа, веђу којима и једна даоспратна, прилично јака зграда. Даље иод једаим брежуљком указивало се право село: гомила ниских, вскривљених кућа, олепљених блатом, а иеокречених. Тамо далеко оцртавале су се неке планане, које су, као и све босанске аланине, биле тамно зелене, а сад су се једва виделе од магле која се полако дчзала. За мојим леђима полако се рађало сунце, које осветла и обоји руменилом мало сеоце,

брежуљак над њим, а оне у* даљене планине добише неку ве' 1 ичанствену боју. Јз сам стајао опијен јединствгном сликом природ?. У том се пробудаше неки моја четни другови, који су били и су' више равнодушни, према овој дивној слици. .Пази, како дивн/ боју дсбајзју оие пла нине!* рекох 1 едноме. .Ја, деп дан данас", одговори он и не окренувши се да вчди шга му показујем. Ми пођемо дз прегледамо село. Ирво одемо у ону вглику кућу. То је била жан* дамеријска касарна. Нашли смо у једној канцеларији уо квирену скупоценим оквиром слику Фрање Јосифз. Један од мојих четних другова хтеде је разбати, али га ја саречих, разложивши му, да он неће ништа добити тиме што ће слику Фрање Јосифа уништити. Али он ме погледа, па се насмеја: „А зар они не (и

изболи очи и уваказали сли* ку нашега Краља?* Пошто изађосмо из касарне упутигмо се у село. Улазили СЈоудветри куће, које су биле празне, псљаве, а у њиховој унутрашњости бало је толи-.о поломљених и разбацаних ствари, да се није могло ући. Излазећи надрум опазисмо да неко уђе у једиу кућу, мзњу и жалоснијег изгледа од свију других. На тој јадној кућици видесмо крст. дакле, једна српска кућа! Ми брзо пођосмо гамо, закуца* смо на врата и уђосмо унутра: — Помаже Бог, старче! назвасмо Бога једном старцу, кога видесио да седа поред огњишта и пуши на дугачак чибук. — Бог вам помогао! Сједите! рече старац уставши и здргвећа се са нама. Ма седосмо поред ватре, да се мало огрејдмо, а сгарац викну: