Стража

Број 9

.СРПСКА СТРаЖА'

Сттмив 3

д а доживета. Почео је прво енглески, па када сам шу ја одговорао иа франоуском језику, он одма додаде да ае влада добро француски, пошто је бно ђак у Енглеској, но ипак ће се моћи у неколико споразумети. Понуди ие одмах хаванским цигаретама и ступамо у најинтим иије разгов.ре. Извини се што ме одмах није иримио а рече, да се толико радује што се са једним Србвном први пут у своме веку видео, а не само преко нсвина, и да чује из његоаих уста о јуначкој а са да целом свету познатој Ср бија. Чак нисам амао када т. ј. наје ми дао да му се преставим који сам и шта сам, као да смо давнашња пријатељи Но ипак учгивосги рада преставим му се да сам правник и да сам по сврш?тку школе у Србији учио у ФранЦ)СКој и да сам се посветио астрономвји. То када сам му рекао ње ,, у се оча подигоше, да ме је просго страх биао погле: дати га, онако сјајае и црне велаке очи чини ма се да ни на рафајловим сликама нисам видео- Коупзн, стасит, једну руку метнуо на срце а другу на балчаку од сабље. Првметих одма да и ако се школовао и обргзовао у Енглеској ипак зато у његовим. жилама тече инди;анска крз. ■ Проговори нешто индијанска аа онда рече фракауски, кунем се мојнм Богом Будом и мојим претав*а, хоћу садај када ст)'па.м у бој (кој зна; дал ћу се аратити моме дому | жив) теби српски хероју једну! хиљаду годишњутајну одзти. Та тајна је само ааследница ма поглаварства мога дома позеравана а када си рекао да са још и астроном поаервКу тн је. ' Лакну ми срце и поче својим током да бије. Ја му по» летох у загрљај. Грљењу и љубд>ењу не беше краја. И тада ми рече ца останем његов гост; а он мора ио н>еговом верском обичају да се помоли Буди и да његове претке замоли за опроштај за издазање традвционалне и фамилијарне тајне. Ја га умолих за одобрење дабих могао о бићи лОгор његове војске. Он

ми одмах одобри и нареди да ме једав Индијанац спроведе, а на анднском језику нешто му рече, — Свршиће се. Ото Најс: Ованви омоф (АФОРИЗМИ)! Очекквано зло увек је веће од зла које преживљујемо. Жена страда да ба човек познао највеће зло.

Хз рашкс шорЈпце Нашао чоаек своје

тио од запрелашћсња и страха, па још кад виде да му кико не чини никакво зло, усгаде, ла одреши језик, и поче говорити, и ако је борба била још у највећем јеку: — Е право каже господин ка* петан: заиста, тек сам сада нашао своје. А толико сам се био плашио. Нисам познавао браће своје. Из дечојег сбета Тада наравко Дза малишана описују ссобине својих очева. Први: Мо.ј тата је тако велики, да кад стане уз плот, он је висок таман као алот. Други: А мој кад сгане уз плот он може да внд* преко н>ега. Прзи: Е, и мој тата може да гледа преко тота, али кад мете шешир.

О пољупцу

21 иовембра Аус ријанци су се већ поилачили на целоме фронту' према Сувобору. На положају на Галпчу био је наш други багаљон крушевачкнх комбинованих група. Друга чета озога батаљона наступала је ка Лазањском Вису. Непријатсљ је беше окупно јаком пушчаном и шрапнелском ватром, те се чета разви у једном|сгво у пољупцу. ендеку и иза неких зрзина, да количо толико смање мету. Командир ове чете, капетан Срећко Васић, амао је на себи аустријски шињел, који је дак пре тога био задобио у борби са Аустријанцима. На главу ј * бво навукао башлику. Б 1 ш се била развила очајна борба. Капетан ВасиН се мало издиже из рова, да осмогри сзоје I и да изда нека наређења, У тај мах испаде из једне об- ј Има сиромаха који нишга нелижње кошаре један аусгријски {мају — о:ии саог богастза. болнччки наредник и мислећн за

погодила је све његове другове х пријатеље. Али његова херојска смрт, нека утеши његову стару мајку, брата н сестру. Отацбини су потребне жртве и Србин ће их давати. За спас суаџбине и Милан је пао. То нека нам буде угеха. Успомеиа на њега ће остаа.е вечита. ♦ # * Било је то ире 20 година. Пред нашом Величом ПЈколом. нађем пок. Милана са његовим братом Васом. Пикад се до тада нисмо видели. Али ипак, без)представљања поздрависмо се као давнашњн пријатеља н поз ганици. Постали смо иајбољи другови. Он је св>јим оохођенем, својом урођеном љубазношћу, својом веселошћу, стекао пошгондн.е свију својих, другова. Свн смо га волели. По природи врло даровиг н вредан. пос 1 ао је кајвоља ђак. У свима друштвнма, на свима скуповима, у сви.ча клубовима у«ек смо га истицали на прво место. То наше поверење он је увек својом спремом и својим каракте- Р Де о. — ! ром оправдавао. За све време на Не само као аереница зећ као -Велнкој Школи уживао је највеће и супружчици, на аазам а задоаољ- поштовање не само његових дру■ ^ш гова, већ свију слушалаца свију факултета. Био је II ио снојој сареми и но

Жена ти не можедаги ни срце ни душу, али заго може даги својој ингелигенциЈи увек ирва пољубац. Праа и последња жељ* код заљубљенах је — пољубац.

мисли — Схупла Вгр -

капетана Васића, да је аустријски официр, поче га питати лепим српским језиком: — Молнм лепо, где су наши? ГТа кад погледа боље око себс и зиде наше војнике, он се само скљусн нагемљу, саз престрављен. Капетан Васић виде у чему је ствар и би му жао поплашеног наредннка, те му рече: — Не бој се, брате! Баш сад си међу саојима. Наредн ик се доста брзо поара-

Лажзв бнвачгсто одљудипреваргн; јер се оаи че:то претварају да верују у оно шго он говори. У колико о једмој стзари виш; лепих речи кажеш. у толикз више губи она од своје стварне вредности.

I По свршеном школовању одао се је правозастункичкој служби, коју је јако волео. Закратковреме привукао је на себе пажњу целе чаршнје престоннчке. Јаке правничке спреме, велике интелегеиције, ретке вредноће н савесности, пријатног опхоћења, веселе нарава. пун лепоте и лгладости,он је брзо стекао велико пошговање целокупног грађанства београдског, које је у масама тражило његову правничку помоћ н поверавало му многобројне иравничке послове. Пошговање грађана претворило се у љубав, и лаиста иико није толико вољен од грађаиа београдских као он. Ту своју љубав грађанство је манифестовало бнрајући га у многа друштва и установе и дајући му увек &рво место. Скоро десет гонина је без прекнда одборник ва-

Јунак и одлнкован је одмах Сребрном медаљом за храброст. * * * Почетко.ч Јуна 1913 год. наш је батаљон био на предстражи иа висовима иза струмичке железчичке станице. Увиђало се да са Бугарима не може доћи до споразума, и да границе између нас морамо са сабљама и костима поставити. На висовима лево од села Пираве били смо са четама на мртвим стражама. Милан је био необично весео и често ми говорио: „ала би волео-да овде дочекамо Бугаре те да им покажежо како се Срби боре“. Услед мучког напада непрнјатељског 16. Јуна ноћу, ми смо се морали кренути ка Криволаку рано 17. Јуна. 1! наш јуначки пук за 10 сахати прешао је 48 киломегара. У 3 сах. по подне истог &ана били смо у 1 селу Пепелишту код Криволака. морали смо одмах сгупити у борбу са непријатељем. Баш у тренутку кад ми Милан говораше: ..тражићу од команданта да ја ирви са мојом четом уђем у борбу“, — кад чусмо команду нашег јуначког команданта батаљона: „прва и трећа (Миланова) чета наиред' — „у стрелце“ н Милан одлети са својом четом у ватру После неколико мннута (5ио сам сњнме заједно. Борбаје била врло јака и ватра ужасна. Он је непрестаио стајао поред своје чете и просто пркосио непријатељскнм зрннма који су око њега фијукали и шрапнелима који су се над њи.ч са ужасним треском распрскавали. Летео је око своје чете, војнике храбрио н пој казивао и.м како треба гађатн не| нријатеља. Али једно иепрнјатељ' еко зрно размрска му десно раме ; и десна му рука клону. Он се јј окрете мени и рече: „Раао. ја изгуби десну руку“. Са превијеном |руком опет је остао у борбн, и јједва сам га пбсле пола сахатн склонио да оде на превијалишге. ; и то тек онда. пошто са« чу дао . ! реч. да ћемо свн изгинути итш непријатеља победнти,

Моја воштаиица Усгтолтвна на друга /ЈАв^РЕВИЂА адвоката и резкаретана Н класе

Данас се навршило годину дана, када је у борби против Аустријанаца нао од непријатељског зрна Милан Лазаревић. Данас, на дан годишњег помена овол! моме другу из школе, из грађанства па и кз свију борби сва три рата, да припалим н ја моју воштаницу, и да пустим сузу за овим ретким човеком и јунаком. Волео је ову

На архунцу моћи, ие треба за боравити шга вреди лријатељ у јроши Београда; а у последњпч неаољи. ; изборпма бно је кандидат за по^ , сланика Престонице Србије. Као ' прраиозаступник мрзио' је ненравду и неваљалство и са нравозаступничке говорннце нико јаче. слободније иије неправду нападао, а нико боље није развијао пракне теорије од њега. У одбору општинскол! -био је ,неисцрпан пзвор ндеја и прељшга за унапређење престоннце и за побољшање. стања становннштва београдског.

земљу свол! душол: својом, и ту своју љубав запечатио је својим животом. Погннуо је у најбољим годикама, када је својом спремом лшгао битн од користи својој земљи и народу. Али, зар се може више учинити за своју земљу н народ, него за њих ској живот положити. Јуначка његова смрт, као гром

- РОМАН *в беогрвдског жнзотбГ-д — Ала најзад шта ме (^е све то тиче. Шта ми је ова девојка? Одкуда ова нагла лроиена код мене? — мислио !е Стевзн! Али што је дуже «ислио, све је мање долазио до резултата, којег је жепео Да саана. Дз бн расгерао досаду ■ зловољу почео је да чита. Ада слова су му нграла исаред очију и образовала му једну тачку, која је, што ју је дуже лосматрао бивала све веНа и веђа, док се кајвад ивје претворила у сблику младе девојке. Тада би устајао и као ца ба хтео д« побсгие од рђа* аих мисла, стао би брзо да нде преко собе. Огашао }е у врт, у двван арт, али га јш мирис цвеКа,

! на пријатно зеленило нису могли расположвти. Иако је бао дан леп, иако су тичице весело цвркутале, аако су пчеле задовољно брујале и са леатирима слетале са цвета на цвет, иако је једном речи све бало весело и уживало у прекрасној арироди, Стевзново је лице било натмурено в тамно, као најтаманја јесењи дан а чело му беше избраздано борама као небо сред холујом И непогодом. Тек око десет часов« када се обе даме вратиле Стевану би лакше. Госпођа пуковииковаца бе ше отишла до мајорице Велићке своје прве суседке да јој покаже шта је све купила. Млада девојка је са децом бвла зааета у послу. Мало даље од н>их, за столом седео је Стеван и нетремаце је гледао у младу девојку. Н>е* гов ју је поглед бунио, и оумен би |е С времеиа на вре-

ме обузлмала, а вада би ии С2 погледи сукобилв, она би вксео..“ Растали с.«о сс са речн-

* ♦ На дан 17. сепе.чбра 1912, год. цела се престоннца Сриска ужурбала. Сретосмо се код Официрске Задруге. Он ми рече: „Драги Раде, дакле провиђење одредпло је нашу генерацију да освети Косово, зар не треба да се поносимо ти.че, знаш како сам

Своје лепе а крупне и као небо плаве очи нагло спустио доле, глас би јој задр хтао као чиа аод гудалом, и она би ссегила хако јој

ма: „до внђења у Књажевцу“ Кад сам ја стигао у Књажевац, он је био та.мо и веБ почео да прима чету. Пркн Је тамо стигао. После два дана био је полазак Не може се описати оно весеље. Све је

крв нагло удара у глазу, и било у цвећу и зеленилу. јер га-

бије јако у счепоочнаце. У једанаест чзсова дошла је госпођа из комшилука. На лицу јој се видело да је задовољна: госпођа мајорица (без „лацкања* и независно од свога ннжег положаја) признавала је госпођи пуковниковицв да има одлачан укус, и да је одличан позиавалац робе и — трговаца! Овом похвалом госпођа је била необвчно задовољна није била себична зећ је дошла да радост поделн са младом девојком! — Насгазнће се. —

ко Србнн полази у бој. Гледао сам Милана, како лети око своје чете. 'А девојке и девојчице највише запазиле њега па .га затрпавају са цвећем и венцима. И био је наЈлепшн У "борбама на Куманову био јс нрави јунак. Кад |је његов пук ушао у борбу иа Куманову, он је под -кишом непријатељских куршума и шрапнела поред своје чете јахао на коњу. Он је врло добро знао колико је у оорби важно лично пожртвовање старешина, и зато о своме животу ннје нодно рачуна и није жалио себе жртвовати. Такав је био у борбн на Битољу. Никад се ннје хгео сагнути нити заклонити. Ишао је поред своје чете и лично предходио примером код својих војника како треба бити хратар н како се треба жртвовати. У обе ове борбе бао је прави

Нисмо се били ни одморили. а куцну час да се са трећим непрлј јатељем разрачунавамо. Освану 12 Јули 1914 год. н ми иоЈурисмо на своја места. Милана опег на|ђем у Књажевцу гдс Је арзи стигао и где скупља своју чету. Био је опет врло весео и расположен. Често нал! Је говорио: „како је провиђење дакле одредило да с*ова генерација и са овим нековним непријатеље.м има да разрачуна. Ми морамо Аустрију срушити, и Босну, Херцеговину. Срем и све српске зел»ље сјединити. У путу од Књажевца до близу Шапца заступао је команданта батаљона. Ми смо га слушали и поносиаи се с њиме. Пуних 20 дана био нам је старешина заступај) ћи колшнданта батаљона. Борба на 1 ђеру затекла нас Је код Лазаревца. одакле смо се одмах кренули ка Шапцу. Маршовање било јс форсираио* Г1ред вече 8. Августа пр. год. ртигнемо на косу код села Јевремовца н одмах ступимо у борбу. На дан 9. Августа отворила је се јака борба. У 11 чассва наш батаљон добп наређење да од.мах ступи у борбу. За трен ока чете су биле развнјепе за бороу. Милан је ишао поносно пред скојом четом. Одмах се прешло на јуриш, и неприЈател- би одбачен у село Јевремовац. Извршнсмо и другн јурцш и непријате.т. би избачен из села. Сад је требало извршнти и тре! ћи јуриш и тада би билн пред сај мом варопш Шаицем. Требалоје ирећи ареко друлш ко]и је био брнсан непријатељском вагром тако, да Је сваки којн је наишао био је погођен. Гледао сам гада Милаиа кад излети иред сноЈу чету н викну: „напред Јунац 1 <“, па онако поносан пође преко друма са своЈом чегом Али, зрно га нцнријатељско по.-оди у трбух н он иаде. Кад је нз шаторск<>м крилу ианошен избтрбе рекао је својим војницимас „не бојте се, ето меие опег за '—6 даиа“. Иао је као прави херој, После три дапа ис-