Стражилово

СТРАЖИЛ0 ВО. БР. 2.

окова, у које га немилосрдно сапута силни громовник Зевс. Али ма да је слаб и немоћан спрам небесника, то задаје ипак безбројне јаде самртним људима, иа и носледњи страшни земљетрес, који је

скоро коначно уништио убаву Казамићолу и јако оштетио цело острво, доказује јасно, како је слабачак човек и ништава дела његових руку, кад се помаме против њега црни нодземни дуси!

Др. Ђ. Дера.

—— ■ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

I 1 II .I V И МЕСАЛИНА. Жалосна игра у пет чЖТ™ 1 ™- Написао Вилбрант. Превео .Јован Грчић. — Ианчево. Наклада књижаре браће Јовановића 1885. Стр. 163 Цена 60 новч. На развалинама негда непобедиве римске импе1>ије, која је сама себе направила господарем целог тада познатог света од истока до запада, да се то с већом хуком и трепетом сјурва у понору зала и неваљалства, — блуде и дан дани многе сенке, то да покажу млађим народима, који се над њима уздигоше, како ваља живети и мрети за општи спас, то да их одврате примером својим с пута, који води пропасти. Историја сваког народа красна је школа народу, шта му носи зло, шта добро. Али ниједна није тако до крајности изведена, као баш историја старих класичних народа: римског и јелинског. П1то су цртице из живота према роману, то су историје осталих народа према историји та два народа. Тамо фрагментарност, овде потпуна целина, живот од колевке до гроба са свима могућим фазама у животуИз те велике историје оног дивног римског народа узет је предмет овој трагедији. Римски народ је у то доба већ на ивици своје цронасти. Поносни Рим, глава свега света, све већма тоне у калу порока и неваљалства, што се гомилама грће из свију крајева света, кога је Рим освојио, па му се свети не оружјем, већ својим богатством и својим заношљивим раскошем. Нао је морал, пала стара римска ујгЧив, а из темеља се тресе форум, на коме су стари Римљани потоњим вецима палили лучи слободе и љубави према својој отацбипи. Стуб за стубом се одрања, још мало на ће сва зграда да се сјурва у млево. У таквом Риму господари немоћни цар Клавдије. А њим влада Месалина, Месалином све, што је у целом свету најгнусније, најгрозније. Порок и неваљалаштина дрмају Римом. Месалина је играчка порока и неваљалства. Клавдије и Рим је играчка мееалинина. Нема тога порока, нема тог неваљалства, што Месалина није кадра учинити. Трује, убија, пали, жари, женама отима мужеве, матерама

синове, све, све само за свој ћеф, за своју страст. Нерона знате. А Месалина, ако га није претекла, достигла га је. Држава, друштво, породица — све је њена својина, нико ништа својим не сме назвати. Она осуђује и дели милост без суда, без повода по милој својој вољи. Клавдије је сен. „Та Клавдију сам ја господар још, Отићи ћу му, рећи улогу; А он ће слугаат', плакат', смејат' се, И љубит', мрвит' и убијати! И све ће радиг', како кажем ја! — - " Тако вели сама Месалина. (Стр. 79.) Одмах у I. чину у петој нојави (стр. 30.) овако карактерише Месалина Клавдија и себе: — — — — — — — Ја сам ћесарка Ал ко ми ћесар? већ се смејеш ти, А имена му нисам рекла још. Та лопта само, што је (Показује на Парциса) ето тај И други тамо-амо бацају! Бојазкљив деран, старо мутало, ТТТто главом дрма. — Је ли весео, На крило мене узме слабачко, Па опије се коцкар матори, Побаца коцке, ником поникне, Под трапеву се прући у сву дуж, Божанство моје хрче до воље Ох гада, гада! Чисто ми је зло! Врлине немам; ја сам свирепа, И врела, бујна и промењљива, И богове и људе исмевам К'о ти — (Устане ) Ал љубави сам жељна ја! И љубави и среће истине. Да усрећена будем — иначе Под завист своју сав ћу скопат' свет! Немоћни Клавдије нема своје воље. А уз њу су доглавници и љубимци цареви. Њиховом помоћу тера она трговину са најсветијим правом римског грађанства, упропашћује силне коленовиће из првих римских породица. А све то још ништа није према пороцима, у којима се ваља Месалина као жена. Ту тек не зна граница њена дивља. необуздана, ненаситна страст. Како историчари о њој причају, нећемо нретерати, ако обележимо број. њених милосника легионом.