Стражилово

ОТРАЖИЛОВО. БР. 2.

Е ту Месалину узео је Вилбрант за предмет својој трагедији. Да како, да особа таква, каква је Месалина, сама за себе не може бити главни карактер драми. Противност од ње је Арија. Арија и Месалина —■ најузвишенији нример верне љубе и матере, која све жртвује за част имена свог дома, и најнижи карактер жене, којој ништа није свето, да задовољи незадовољиву страст. Две жене — две крајности! Арија је жена Цецине Пета, негда консула. Пет је оптужен, да је био десна рука Скрибонијану, који је устао био против Клавдија. Довели га у Рим, да му суде. Доглавници Месалинини драже је против њега тиме, што јој напомињу, да је он муж Аријин. Арија и Месалина знале се јога као деца. И Месалина је још као дете омразила. Ево како се сама исповеда: — Ја мрзим Арију. Још дете бејах, а та мржња већ У мени с' роди. — Клета Арија У наш је често долазкгла дом, Па отац мој и мајка милена Од мене већма њу су волели. Пре времена је врела моја крв О сласти, миљу, влату сневала, О царевима — греху — мушкима А она — она, као лабуд хол Са снежни крили главу дизала, Поносила се, мирно ходила По плавом чисто лебдећ' етиру, А рака оног на дну не виде, Ту црну завист, отров проклети, П1то сам се рани, сам се тамани. Таман да Месалина пресуду мужу Аријину изрече, јави јој робиња, да је чека момак, кога је нре тога наручила. Месалина заборави мржњу. Дивља је страст превлада, све растера, па пушта преда се тог момка. Она га је дан пре само видила и занела се за њим. И он је њу само видио, и занео се за њом. Он је странац у Риму, па не нознају иначе једно друго. Тек на том заказаном састанку виде он, да је она — злогласна Месалина, а она дозна, да је он син Цецине Пета и — Арије. Он се гнуша ње, ал на њено питање: „А љубиш ли ме?" не може да угуши осећаја свог, па одговара: „Да могу себе тако презрети, К'о тебе силно ја што милујем!" Нагне се ван себе на њену руку; она му пољуби косу. Месалина му закаже иоћни састанак и обећа, да ће помиловати оца му и матер. Он слаб, занесен младић дође јој и на тај састанак,

да спасе зар оца свог. Кад се Месалина врати, да пресуду изрекне Пету, она му — прашта. Све се пренерази. Не зна нико, шта кошта то помиловање. Ал Нарцис јави Арији, где ће јој син бити те ноћи. Ова полети тамо, и увери се. Врати се кући и чека свог сина Марка у његовој одаји, а с каквим осећајима, види се из ових њених речи: „Мог Марка нема, умр'о ми је син! Јест, умр'о, триред умр'о! — — —" Пред зору долази Марко кући. Овде је сад заиста врхунац целе трагедије, и према ономе, што напред рекосмо о Месалини, најбоље ће да карактерише Арију С тога ево у целости целе четврте појаве треће радње, иа нека уједно послужи и као пример, какав је српски превод. Марко, Арија. Марко. Да спавам? Ја? — Та крв у мени ври, О ребра лупа — то се не спава. Па шта ће бити самном? — Самном? — Ох! Та ником тако није било још Ко мени сад. Блаженетво осећам А пропао сам, мислим: свиснућу. За навек оде покој, сан и мир, За навек радоет, одмор душевни, Тај мелем благи чувства невиних! Све оде, оде! Тисућ' руку сад Да пружим за тим миром жељеним, Од мене би се опет украо, К'о вода, воће јадном Танталу. Од миља дрхћем — — страха, миља ли? (ужаснв се.) Ту неког има! — Где? — Ох, богови! У мени тужном следила се крв. ПГга, ако мајка — — Бежи! Поглед њен Распараће ми срце болано. Ја не смем њојзи сада на очи! Претвараћу се, к'о да спавам ја, А санка немам (Оде у дно, повуче завесу. Арија седи на његовој лостељи, не миче се а њега гледа страшним погледом. Марко се стресао, посрнуо натраг а не говори ни речи; задржи се о столицу, падне на њу.) Арија (устане). Ала си ми слаб! Издржат 1 не знаш мајке своје глед А треба сада свет да презиреш У загрљају лепе царице. Но! Месалинин холи ћееару, Де устај ! Марко (дигне се) Мајко — ! Арија. Мани име то! Са врелих твојих звони усана Обесвећено, кужно, проклето. Па како да те сада поздравим? Отроваће ти свога Клавдија, Па тебе створит' својим ћесарем И господарем света овога. Та тако ти је обећала, је л'? Ил' бићеш ваљда други Силије, За годиницу дана ћесар њен, Да скут јој носиш, да те грли та?