Стражилово

Ти —, Иетов Марко, чедо дужности И чедо части Марко. Мајко, престани ! Арија. Да ниси мене ти додирнуо! Од Месалине идеш овај час. Најгору, худу, ниску грешницу На срце нежно да си притисн'о И манито, без стида, дов'о њу, К'о нева твоја да нам пређе праг Срамота, завор не би било то, Ка' ово сад! Та тебе, с и н а м о г, Та тлачилица, руши-ћесарка, На целој земљи прва блудница, Проклетиња свег света највећа, До престола те диже бешчасна. Та ти си цигло ћуди њеној роб! Па шта ће бити? Да л' ћеш њојзи ти У грешну крв поштења улити, Ил' она твојој дати отрова? Док освета, убиство, варка, лаж, И отровничка клета издаја И неваљалство врсти свакоје Из тебе створи новог Силија? Та не гледај ме; ето једнако Из очију ти сија ова ноћ! Зар свету свему ја да кажем тад: Тог Марка, што га проклињете сви И презирете, ја сам родила: То није Петов син, већ копил.е, Без части, грешно вачео се он; Пак вато носта то, што јесте сад! Марко 0едва говори). Да л' мајка сину своме збори то? Арија. Ти с\ Марко, некад био мени сив. Ја немам сина Проклињем и час, У болу кад ти с' обрадовах ја, Кад родих тебе с чисгом молитвом, К'о радост моја чистом. Грешниче И Месалинин милосниче ти! Ти одљуде, што оца каљаш свог Убицо мајчин — ја те проклињем! Милосничина мужа уби, де! Нек кличу теби као ћесару, Са љубом својом кад се узвозаш По пијаноме стану војничком! Па уби сваког, ко те проклиње И мене, мајку — па се клетви смеј! Ти господару света, робе њен Та смеј се, Марко, мојим клетвама И преаири ме и прокуни ме, К'о ја што тебе — Марка — сина мог Јединца сина, шго ми остаде (глас је издаде; слусти се па столицу, јеца) Ох, тешко мени — мајка сина свог! Марко (мало после). Јест, ја сам ироклет; то сам био већ, Пре но што мајка рече мени то. Дотаћи те се нећу, не бој се. Спасења мени нема, проп'о сам. Обешчашћен и презрен, Петов син, Кад уз њу будем, проклеће ме свет, А не хтеднем ли, њена освета Зацело ће ме стићи — баба мог Умориће ми, ако побегнем Одасвуд пропаст!

Арија. Хајде, јуначе, Свом бабу јадном дођи главе ти! Та страсти њеној част си продао, Па жртвуј баба њеној мржњи сад! К'о нлашљив роб што бона госу свог, Од мечке бежећ', њојзи напушта, Е тако и ти подај баба свог, Нек освета га њена убије; Срамота твоја тежа му је смрт! Марко. Не, не! Да бабо умре — с мене, он Помозите ми, добри богови! Ни помислити не смем. Мајко, чуј, Помози мени, не терај ме, не, Срамотом, бегством да га убијем, Најбољег оца, мужа, човека Па ја! Та он је био понос мој! Јест, он, и ти, и част, да, троје вас, Ви бисте мени живот, срећа, свет; Ти ниси већма баба љубила Ни бабо тебе, нег вас двоје ја. Од богова сам био дичнији Па како рече (узме је за хаљину) „чедо дужности И чедо части" Ја зар, Марко твој, Да тебе скрушим, оца убијем! Арија,. О Марко! Марко! Марко (држи се за њену хаљину). Не терај ме, не! Та једну реч ми реци, једну реч. Ја не внам, како дотле дође то. Са неба муња нрожеже ми крв, А ја полетих тад на љену груд, Је л' тако било? Не знам, мајко, ја. Помози ми. Ох, сутра дође ли, Та заклела се — догнаће је бес Арија (устукпе). Зар амо? — Устај! Марко. Да ме уз а-се На својих колих свету покаже Кроз улице Арија. Ох, чујте, богови! Марко. Окан' се богова — де, једну реч Изреци сину своме. Нећу ја Ни роб јој бити а ни ћесар њен, Ни убит' вас, ни каљати вам чает. Научи мене, шта да радим сад, Срамота ова да ми угине, Пре него што се обелодани И баба мога јадна сатари! Да бабова ме клетва не стигне, Са уста твојих да се стопи мраз, О мајко Арија (јако узбуђена). Марко! Марко (дигао се, узео ју за руку). Тако т' љубави Та љубила си мене некад ти И тако теби срца матерњег, Под којим си ме негда носила: Шта сад да радим, реци, мајко, шта? Арија (згрози се). Ох, не питај ме! Марко. Још док не сване, И Месалина — док се дану још Срамота не открије — — реци ми! Кад епаса нема више еину твом Кад љубав њена највећи је срам,