Стражилово

А мржња мени пропаст, вама смрт Кад бегство моје баба убија — Шта онда, мајко? Арија (одане од душевне борбе; не сме у њ да гледа). А ти умри! Марко (ужасне се. За тим потмуло). Ох! Да умрем, је л'? — И мајка вели то. Умрети! Арија (лагано се обрће њему). Марко! (у очајању покрије лице рукама а сва се згрози). Марко (показује се миран). Имаш право, јеет! Са ума сметох, ко сам био ја. Сад опет знадем: Петов Марко сам. За част да живим или никако: То мислио сам, откад себе знам И живио сам тако — вато сад Умрети морам. Тешко мени, ој! Та како дође изненада то ! — Ох, не плачи ми, мајко, молим те; У мени онда порађа се страх, Од смрти страх, што дваред убија. Опрости, мајко! Мој је био сан И заклетва, да тебе усрећим, Да срце твоје понос исиуни, Да син ти буде дика, те да тад Најсретн'ја римска мајка будеш ти Е то су били снови м<>ји, јест, Животом ти се евојим заклињем И као што умрет' морам! Арија. Марко, ти ! Не, не! Ти не смеш Марко. Јоште данас, сад. Арија. Не, не! Марко. Што велиш сад: „Не, не! 1 ' а знаш Да мора бити? — Твој сам, мајко, син. Из Шпаније кад оно пође ти У Далматију, када бабу мом О глави ишли кивни душмани, (показује прстеи на Аријиној руци) У ирстен тада усу отрова; Па „дође л'" рече, „кад страховит час, Да бират' ваља ругло или смрт, К'о Ханибал ћу тада вгинути." То жена рече! — Ја сам њезин син. Умрећу сад к'о јунак! Арија. Сине мој! Марко. Да ниси мене ти додирнула! Од Мееалине дођох овај час У мртву сину част кад васкрсне, Тек онда, мајко, смеш ме дирнути. Ох не гледај ме, па ми не нлачи Ја мирну тебе већма милујем; Поносније ћу тада умрети. Па судићемо тако, ти и ја, И убићемо тога Марка ми! — Обреци мени, дај ми свету реч: Мом бабу никад нећеш рећи то. Срамота нека самном погине. Нек мисли свет: угушила ме крв Ил' пукла жила — што му драго још. Одрећи ће се тада царица Да што би силом ? Ал' ће штедит' вас У покој души милоснику свом.

Свом бабу живот ја ћу спасти тад. То ј' мелем, мајко! То је златан мост На онај свет! Мој бабо живиће, И ја ћу живит' вама у срцу! Арија. На онај свет! Зар ти? Ох, сине мој! Марко. Савладао те бол. Де реци још Једаред само: „А ти умри!" Арија. Не! Да умреш ти! Мој слне једини! Животу моме слатка утехо! И надо снова мојих! Та зар ти, Што души мојој дика (гледа га у очајању) Ипак, да, К'о грозан што је овог часа бол Ти живит' не смеш! Мораш умрети. Кад тебе нема, ја ћу за тобом! Марко. Ја умрет' морам, ал' ти замном не. Ти живи за мог драгог бабајка. На реци њему (С лева, где је застор на вратих мало одвучен, опази, да свањива; тргие се) Зевсе! Гле, већ дан Провирује са бледим погледом. Ох, то је зора мени последња — Дај, мајко, отров; дај, да брво мрем! Арија (устукне). Не, не! Марко. Тај отров неће издати, На који начин мени дође смрт; А мач би изд'о. Л^епо име, глас, Преживит' мора мене — дај ми, дај! Арија. Не могу, не! Марко. Зар ниси Арија? О мајко ; зар да жена будем ја? Тај отров брже свлада; смилуј се Па дај га сину! Арија. Сине! Марко мој! Да пијеш отров, м,чјчин јединче! Марко. Кад умрет' морам, морам тражит' смрт. (хвата је за руку) Дај руку! Отров Арија (пада на колена). Живи! — Бежи! Ох! Марко. Да баба свога убијем и част? Та буди, мајко, стара Арија Па реци мени: „А ти умри!" Арија (у очајаљу) Ти! Ох немој! Живи! Марко. Шта још оклевам? Та дај! (отме јој прсшен) Арија (крикне). О сине! Марко (отвори прстен. попије отров) Збогом остај ми! Мом бабу кажи: нагло дође смрт. Па поздрави га ал' му немој ти Срамоте моје издат' - — прости ми (пада) И благослови, мајко, сина свог! Арија. Изданућеш ми! Марко. Дај ми благослов Арија. Ох Марко! Марко (клопе). Дај! О дај! Арија. Убицу свог Благосиљам (глас је издаде; падне на Марка)