Стражилово

103

ОТРАЖИЛОВО. БР 4.

104

чудноватим ужасом: укочене је своје очи државник упр'о на бабу, па у један мах дрекну: „Моја маги!" „ Лажеш, несретниче!" — викну страховитим гласом баба и баци из своје руке његову. — „Ти немаш мајке ни оца, пријатеља ни друга, од данас ће те се цео свет одрећи братоубицо! Сина мога, а брата свога убио си, да би се допао онима, код којих си се надао користи од тога: његов чист и светао карактер обојима је био на путу: он је проповедао љубав, а ти мржњу: он је састављао људе као браћу, а ви сте их растављали као душмане; он их је увађао у рај, а ви у пако и — твоја га рука уби. Мој син је погинуо од твоје руке, гадни братоубицо! На твојем је челу жиг Кајинов — проклет да си!" — и подиже своју суву коштуњаву руку у вис, као да је хтела са неба да прихвати страховиту освету и да је сруши са својом клетвом на главу несретникову. Државник се стропошта на своју столицу, а у исти мах уђе у кавану слуга, јављајући, да су кола готова. Погледасмо: бабе не беше нигде, нестало је на необичан начин, као што се и појавила. Носрћући подиже се државник са своје столице, пружи руке према нама, изгледало је као да је тражио опроштаја, али се

воја љубав, чедо моје! Да верујем у ау збиља? Да те црне очи твоје Мене хоће као своје; И да груди, пуне миља, У страсноме таласању, У жељноме уздисању Сваки часак нагло броје: Самном да се сљубе, споје! ?

У погледе жарке, нежне, У те усне, у те рујне, . У те руке пуне, снежне, У мирисне груди брежне, II пољупце твоје бујне,

ми сви устрашено тргосмо даље од њега: нико се од нас не смеде прихватити оног страховитог длана. Мало затим кола се кренуше и ишчезоше са њим у помрчину. * * * После три дана читао је свет у новинама, да се тај славни и чувени државник напрасно разболео и да је умрво. Хвалиле су га новине, да је био колико великог положаја, толико великог и карактера; говориле су, како ће се његова појава забележити у историји као једна од најсветлијих, јер је био даровит државник, вредан чиновник, правичан старешина, а завршиле су овако: „Благо теби, народе, у чијем се крилу овакви синови рађају. Вечна слава и хвала покојнику!" Нисам могао а да не узданем, кад сам то прочитао. Историјо, историјо! знаш ли ти, да ће свет једнога дана свратити погледе своје са увенчаних глава твојих јунака и на њихове крваве дланове?.. . * * * 0 оној чудној врачари нити што чух, нити је видех више, али сам много размишљао: ко је то био? мати државникова или -

Да верујем и да ћутим ! ? И блаженство тек да слутим, Што спасава, узвишава, Што загрљај обећава! ? Стрепим и од замишљаја, Стрепим, душо, горем, бледим. У вртлогу осећаја, На догледу тога раја Тебе не смем ни да гледим. Јер ти око ћутке збори, А што збори, то ме мори, Тим се сладим, тим се трујем, Ја у љубав сад верујем!

РАЗНИ ПУТЕВЕ

III.

|утра дан око десет сата седео је Милић у $ јл ,редакцији „Заточника", повећој соби при "земљи, и прегледао је писма и повине, које су последњом ноштом на уредништво стигле. Где

ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак.) која важнија места у немачким и маџарским новинама означио је оловком, и кад је прегледао који лист, преда га свом сараденику, једном •младом човеку, који је стајао за оближњим високим столом, са примедбом, да означено саопшти под овом или оном