Стражилово

105

СТРАЖИЛОВО БР. 4.

100

рубриком. Костић, сараденик „Заточника", примао је свагда новине, и иоложио их је но реду, како ће коју белешку да напише, те тако да се по истом реду и штампа. Милић је наставио своје прегледање, и сад је прешао на писма, и читао их је редом. При читању једног писма трже се мало, и поче нагло да га довршује. — Господин Костићу, рече и окрене се овом, шта мислите, шта стоји у овом писму ? И оп покаже том приликом Костићу оно писмо. — Немам појма, господине, одговори Костић. — Градачка омладина у споразуму са бечком шаље ево позив на целокунну српску омладину ради јавнога састанка у Новом Саду, рече Милић Шта мислите о том ? — ,1а мислим, да је то ствар од крајње потребе, одговори Костић, и да је та мисао као што треба. Ено, потискују нас са свију позидија, наша је борба очајна, али не треба да напустимо наду у бољу будућност, а омладина је наша будућност. — То мислим и ја, рече Милић озбиљно. Имате потпуно право. Ако слагачки шегрт дође по руконис а ја не бих био овде, подајте му овај проглас и реците му. да се мете на чело листа. Бољег уводног чланка не бисмо могли имати. У идућем броју написаћу већ свој коменгар, а за сад је доста, кад изјавимо у листу, да се у начелу слажемо са прогласом, и да га препоручујемо сваком сународнику. Хоћете нримити на себе, да напишете ту белешку? — Здраге воље, одговори Костић. — Ја имам друга преча посла, а нећу да га одлажем, настави Милић. Ови дониси могу ући у сутрашњи број, ако има месга, ако не, могу и доцније. Збиља, од прилике по ступца резервирајте за нозоришни реферат, који ће после подне стићи у редакцију. У тај се мах отворе врата, и у собу уђе доктор Лукић и поздрави се и с Милићем и с Костићем. — Дошао сам, да кажеш оно, што си ми синоћ обећао, рече и седе на кожно канабе. — Овде то не иде, одговори Милић, може нам когод сметати. Поље ће бити, да идемо у шетњу. Ио каналском насииу нема никог, хајдмо тамо; и време је пријатно, пролеће је већ отело маха. — Не марим, рече Лукић и устане. Оба се пријатеља опросте са Костићем и оду. Кад су били на улици, упуте се у нроменаду. за тим прођу мимо паробродске станице и сгупе на дунавски насип, који је у своме наставку био и каналски. Док су тако корачали, нису нроговорили ни речи, и тек кад су прошли станицу, поче Милић: — Обећао сам ти синоћ, да ћу ти признати, зашто сам у нрошли број уврстио ону рецензију.

Пре свега морам ти рећи, да сам је написао сам, друго, да је ту драму написао Светозар Машић... — Шта! Машић? рече Лукић. — Да, Машић, одговори Милић, а ту сам тајну дознао од Љубице Живковићеве, која је опет докучила то из понашања Даринке Влајковићеве. Ти знаш, да Машић одлази у ту кућу, и, као што ми се чини, у некаквом несничко-љубавном одношају стоји с том девојком Сад како му драго. Али сад долазе моји аргументи. Драма је пуна лепих и песничких мисли, то нема сумње, и Машић је песник, који ће временом одлично место заузети на српском Парнасу; али то није доста. У садашње доба песници су нам врло излишна роба, ми потребујемо озбиљне борце, а ја сам уверен, да би Машић био у првим редовима њиховим, кад би напустио излишно поетизирање и кад би се посветио народној ствари. Он влада пером као мало ко, интелигентан је као мало ко, те сам с тога својом преоштром критиком хтео да га одвратим од ружичасте беспослице, и да га натерам, да се баци на политично ноље. На послетку нека пише песме и новеле, али нек има у њима дубље тенденције, а не само љубавне језгре. Но, као што видим, мој је метак прешао мету, и јучерашњи успех његов потврдиће га у његовом раду, и одвратиће га. ако и не од ствар и, а оно бар од листа. То нисам хтео, и сад ми је жао, што сам написао такву критику. Требао сам бити блажији. — Па шта мислиш сад радити ? запита га . Гукић. — Мислим нанисати рецензију под другом шифром, бајаги, нише је друга личност, и у тој рецензији хоћу на нријатељски начин да му кажем, да је политична борба његов ирави позив, и, ма да је драма иначе лепа, опет не треба изгубити из вида важнију пошту, а та је политика. Замераћу даље писцу пређашње критике а у примедби написаћу нотицу од стране редакције, у којој оваизјављује, да се са овом критиком слаже. То је све до душе глађење и дотеривање, али шта знам радити, кад сам забасао. Том ћу ириликом рећи и коју похвалну о глумцу Дражићу, те тако и њега измирити. Доктор Лукић није дуго рекао ништа на те речи, само је одобравајући климао главом. - — То ће бити најпаметније, рече напослетку, учини, као што си намислио. И ја сам твога мњења, да треба Машића задобити, али бих му ипак оставио и песпичко поље; јер, брате, ни дивљаку не може тамница биги тако ужасна, као правом неснику санутани полет. Песма је одушка његовог осећања, а политичпа дискусија нека буде одунтка његовог уверења, разума и начела. Хо, како си ме