Стражилово

107

СТРАЖИ.ЛОВО. БР. 4.

изненадио тим, што си ми рекао, да је Машић написао „Мученике". Ко би се томе надао! — И ја сам се шненадио, ма да сам га знао, рече Милић, и ма да сам знао, да пише несме и приповетке. Та још као ђак био је све нешто у заносу, избегавао је наше теревенке и био је сваки час заљубљен. — Учини дакле, као што си рекао, рече Лукић, ија се надам, да ће све изаћи на добро. Али сад хајдмо натраг. Имам да посетим још два болесника, а на ручку Кемо се наћи и тако. Пријатељи се упуте опет у варош, и кад су дошли до редакције, уђе Милић у њу а ЈГукић настави свој пут. Чим је Милић ушао, сео-је за сто и почео је писати реферат о позоришту. У неколико кратких потеза опровргнуо је пређашњу критику, истакао је лепоту Драме и исказао је своју жељу и паду, да ће песника, ма дага иезна, наћи и на озбиљнијем пољу. Дражића је похвалио и замерао је пређашњем критичару. Кад је написао тај реферат и своју примедбу као уредник додао, однесе рукопис сам у штампарију и предаде га штампару с молбом, да га даде поузданом слагачу, који неће издати тајну ту. — Једим се, говорио је Милић у ееби, кад је излазио из штампарије, што сам ту ствар тако извео. Немило ми је то шеврдање и то лавирање, и да се не надам зацело, да ћу Машића задобити за нас, не бих био ни почео а камо ли да сад гладим и дотерујем, што сам учинио. Одсудан правац и чисга истина најбоље је на свету. Али сад је погрешка већ ту а гледаћу, да други пут не упаднем ни у какву. Зашто да црвеним пред собом! Као и до сад, тако ћу и од сад безобзирно таманити оно, што не ваља, али дволичну улогу не примам вшне насе, ма и у оваквој прилици. Мислио еам искренб. па опет. . . . Не, не, уверење моје нек ми будекажипут, начело нек ми буде путевођа а ноштење и искреност средства. Милић је био међу тим већ на улици. Кад је нрошао мимо Влајковићевог дућана, спази у њему

Машића, који се с Влајковићем таман растављао. Јави се учтиво у дућан и Влајковић га поздрави свесрдно; Машић га није ни спазио, јербијашелеђима окренут улици. — Свагда ми је мило, кад год видим господина Стојана Милића, рече Влајковић с неком топлотом. Много полажем у њега. Да иам га бог позкиви и да нам га одржи тако здравог и разборитог. — А како дођосте на њега ? запита Машић. — Ваш је нрошао овуд, одговори Влајковић. — Та да, он је на свом месту, рече Машић и стисне мало усне, и ја не знам, ко би га заменио, да му се ш то деси. — Хм, примети Влајковић и погледи Машића, ваљда би се когод нашао ! — Боме, тешко. — Ја опет велим, да би се когод нашао, насмеши се Влајковић. — А ко то? запита зачуђено Машић. — Па . . . ви, рече Влајковић. — Ја? Е да? Нисам ја за тај посао. одрицаше се Машић. — Та ја као велим. У осталом он је жив и здрав. Дакле, ја вас очекујем. Машић се поклони, стисне руку Влајковићу и опрости се. Кад је био на улици, није могао, а да не погледи на нрви спрат, где је на прозору стојала Даринка, и махањем главе њега љубазно поздравила. И Драгиња је била на нрозору, али израз на њеном лицу није био тако весео као у Даринке; била је још под нритиском рђаво преспаване ноћи. Машић је брзим корацима ишао улицом; осим синоћње сатисфакције у позоришту, имао је мало пре још пријатнију од Даринке, која му је и речима и погледима на знање дала, како је сретна, што је његов геније одржао мегдан над сплеткама и зависти, и да није било Драгиње у соби, можда би овај случај њих двоје и већма зближио, али Драгиња им је сметала, ма да се није уиуштала с њима у разговор, већ је замишљено лутала за е.војим осећајима и мислима. (Наставић е се.)

КУД СИ САДА?... (ИЕТЕФИ.)

уд си сада, моЈе слатко олаго, \Лепших дана угашена зоро? Свуд те тражим, тражим ли занаго, Ил' ћемо се можда видет' скоро? Док у немој вечерашњој ноћи Месец проспе своје бледе зраке:

У гробље ћу нолагано доћи, Па ћу стати чело твоје раке. .. . Хоћеш ли се из сна пробудити И дићи се са постеље ледне? Хоћеш чути, што ћу т' беседити .. 0 љубави — разговоре медне ?