Стражилово

115

КАКО ЈЕ УНУТРА У ЗЕМЉИ. ОД М. ПЕТРОВИЈ5Л

нање наше о земљи развиЈено Је данас у врло високом степену. Ко ногледа новије мапе, па их сравни са оним из почетка столећа, које су биле пуне белих неозначеиих места, видеће одмах велики напредак, што га је у наше време учинио земљопис. Ипак не можемо још да се поносимо, да познајемо целу нашу земљу. Поред свеколиких жртава у животу и новцу остали су нам још једнако непознати велики простори земље на њеним стожерима или половима. Није нас страх, да ће тако увек остати С истрајношћу, која је достојна дивљења, продиру сваком годином све више на север Американци и Енглези, Руси и Немци. Уздајмо се, да ће њиховој племенитој утакмици поћи најпосле за руком, да уклоне и последња бела места са наших мапа. И кад то буде, хоћемо ли онда моћи рећи, да познајемо еасвим нашу земљу? Зна ли онај, шта је наранџа, ко је видео само њену површину? И знаш ли, шта је у књизи, од које си видео само корице? Што људи знају о земљи, то је њена површина, њене корице, дакле само њен спољашњи део. И зар ће се на том познавању завршити наш интерес за вемљу ? Ко тако мисли, не зна, да знање нема граница, на којима би се могло застати. Знање је круг без обима, као што је без обима и тежња за знањем, која је човеку урођена. За то су људи од вајкада ишли за тим, да рашире своје знање не само о површини земље, него да сазнају што и о њеној унутрашњости. Од векова занирала је мисао човечанска у њезине дубине и стварала себи слике о утроби земљиној. Рударске приче у свију народа сместиле су тамо силно благо и брадате човечуљке, да га чувају. Ти баснословни духови живе и благују дубоко у земљи у дивним пештерама, које у место сунца осветљава сјај злата и сребра. Колико сретне деце, колико људи, који се заносе маштом, нису већ пожелели, да виде тај подземан и ипак тако раскошан свет? Тако је некад машта старијих векова смештала чудновате слике и на површини земље. Данас су све нестале, јер немамо више нужде, да се горе на земљи ослањамо на машту. Неће ли тако нестати иред бољим сазнањем и подземне палате и њини срчани чувари ? Како су људи по нали површину земље? Иутовали су по њој. А може ли се путовати и унутра у земљу? Донекле се може; и силажење у рударска окна није ништа друго него путовање унутра у земљу. Ни горе на земљи не путује се увек

лако. Високе планине, бесне реке, непролазне шуме, отровне животиње и љуте стреле урођеиика заустављају путника на сваком кораку. С тога је и требало тако дуго времена, да се пропутују сви крајеви на земљи. Кад се путује у земљу, онда долазе друге, али много силније препреке. Мора се градити цеста у тврд камен, т. ј. морају се копати ходници у земљу, пјто је већ ио себи тешко, а куд камо је теже чувати их, да се не зароне под грдним притиском горњих маса, који бива све већи, што се дубље силази. Те и још друге неприлике отештавају јако продирање у земљу. Највећа дубина, до које се до сада дошло, и.зноси једва 1300 метара, а како је то мало, кад се иомисли, да 5000 пута толики пут треба начинити, да се дође до средине земљине. Са напредовањем технике продреће се на сваки начин још дубље, али је слаба нада, да ће то бити зпатно даље, јер у већим дубинама је не само јако топло, него је врло тешко и обнављање ваздуха, без којег не могу људи да живе. Кад човек дође у неку страну државу, онда може обично да суди већ по ономе, што види при улазу у исту, шта има даље да очекује. И овај саразмерно мали пут унутра у земљу можда нас је ипак чему научио? Без сумње, и ево, шта се до сада сазнало из тих путовања. Топлота, од сунца не продире далеко у земљу, она греје само њену површину. Што се дубље силази у земљу, у толико се мање примећава утицај спољашње топлоте. Најпосле се дође до једног слоја, у ком је зими-лети једнако топло. Тај слој непромењиве топлоте или температуре налази се под сваким местом на земљи, само не лежи за свако место једнако дубоко. Средња дубљина тога слоја износи око 20 метара. Кад се сада од слоја непромењиве температуре силази дубље, онда бива опет све топлије. То показује, да је земља по себи топла. Она је ту топлоту себи очувала из пређашњих времена свога развитка. Како се земља још непрестано хлади и и тим хлађењем своју топлоту непрекидно губи, то можемо закључивати, да је она била пре много топлија и да и слој непромењиве температуре није лежао увек једнако дубоко у њој, него да је пре био ближи површини. Не може се поставити постојана мера, у којој топлота са дубљином расте. Она није на сваком месту иста. У Немачкој расте топлота у средњу руку на сваких 50 метара дубљине за 1 степен.