Стражилово

150

лике 1'5. Отуд можемо да закључујемо, да земља унутра има миого већу густину него горе на површини и непосредно под њом. Можемо дакле као извесно узети, да густина земље расте према њеној средини или према њеном дентру. Како и у којој мери расге, то дакако не знамо, али различити научењаци покушали су, да изнађу закои за то растење. По њиховим рачунима излази, да — кад се узме 2'б за посебну тежину на површини — густина земљине масе у ноловини између средипе и површине износи 8'5, а у самој средини 10 до 11 дакле да има у средини од прилике исгу густину као и сребро. До тог истог закључка дошли су и астрономи својим посматрањима. Важни разлози, које они износе, говоре за то, да се тежиште земље налази у њеној средини (центру) и да њена густина према средини непрекидно расте. Око средишта наше земље правилно су поређани слојеви, који иреиа површини имају све мању посебну тежину. Али такав правилан поредак слојева по посебној тежини предпоставља, да су ти слојеви били некад покретљиви, а то је само тако могло бити, ако се земља налазила неко време у течноме стању. На тај закључак одводи иначе и облик земљин, који не представља потпуну куглу, него је иста на стожерима спљоснута. Тако се све појаве, које се односе на топлоту, густину и облик земље, слажу у свему са претпоставком, да је земља планета, која је из газовитог и течног стања ностуиним хлађењем и згушњавањем са свим или од чесги очврснула. Отац те претпоставке или — као што се данас опште зове — теорије славни је [немачки философ Кант. Не знајући за њега поставио је истутеорију 40 година касније француски нриродњак Љшлас. С тога се обично зове та теорија Кант-ЈГапласова. По тој теорији отцепиле се материје, које да иас сачињавају земљу, од сунчане масе. У то време кад је земља отпала од сунца, била је она грдно велика усијана ваздушаста лопта Та лопта кружила је у нростору у главноме но истим законима, који и данас за њу постоје и губила је непрекидно од своје топлоте т. ј хладила се. Са хлађењем се земља уједно скупљала и бивала је све мања. Кад се земља већ толико охладила, да сва тела у њој нису могла више да опстану у ваздушастом или газовитом стању, оида су почела нека од њих да се

згушњавају у течности. Иошто се површина најви ше хладила, то се ту почело прво згушњавање. Згуснуте, течне масе спуштале су се отуд према средини и начиниле су око ње течну језгру, која је у течају даљег хлађења бивала све већа и већа. Прелаз из газовитог у течно стање напредовао је дакле изнутра на поље. У последњој стадији тога ггроцеса била је земља усијано-течна кугла, коју је обвијао газовити омотач. На исти начин бивало је после и очвршћивање. Док се земља налазила у течноме стању, беху још у њој све материје равномерно измешане, тако да је цела кугла имала на сваком месту једнаку густину, која је лежала у средини између густина свих саставака. Тек са очвршћивањем почела су тела једно од другог да се одељују из те смесе или магме, који се израз обично употребљује у геологији. Јасно је, да се нису могла сва тела у исто време излучити из усијане магме, јер као што различита тела требају за топљење различити степен топлоте, тако и чврсну при различитим температурама. Платина се н. пр. топи на температури од 2000 степена. Чим је топлота на површини земље дошла испод те мере, није могла више платина да остане у течном стању у магми, него се из ње оделила као чврсто тело. То је исто морало бити и са другим телима, чим се земља охладила испод температуре, коју дотична тела требају за топљење. На земљи нашој очврснула еу дакле најпре она тела, која се топе на највишим температурам I. Од саставака наше земље спадају у ред таквих тела тешки метали и силикати. Тешки метали познати су сваком; ту имамо илатину, бакар, гвожђе, злато, сребро; сви ти метали требају за топљење преко 1000 степена топлоте. Други тешки метали, као цинак, олово и калај, топе се већ на много нижој топлоти. Али и силикате познаје сваи ако не по имену, а оно бар у ствари. То је камење, које је најмногобројније заступљено у горњим деловима земље. Ту спадају фелзити, гранати, азбест. Силикати се налазе у граниту, у порфиру, у серпентину и т. д. Распадањем фелзита постаје земља иловача и тако можемо једва који корак да начинимо, а да се не сукобимо са силикатима. Најважнији сасгавак тога камења је силицијум, откуд је и добило оно своје име. И силицијум се топи истом на топлоти од две хиљаде степена.

(Свршиће се.)