Стражилово

151

СТРАЖИЛОВО. БР. 5.

152

БЕСЕДА У СПОМЕН Д-ру МИЛАНУ ЂОРЂЕВИЋУ У СВЕЧАНОЈ СЕДНИЦИ КЊИЖЕВНОГ ОДЕЉЕЊА „МАТИЦЕ СРИСКЕ" 0 СВЕТОМ САВИ 1885. ГОДИНВ ГОВОРИО ПОТПРЕДСЕДНИК КТТ.ИЖЕВНОГ ОДЕЉЕЊА 1* НРОФЕСПР СВЕТОЗАР С ЛШИШћ.

рпски народ је увек знао достојну пошту и Ж<1 признање одавати својим врлим синовима, ' који су ма на ком пољу јавнога рада себи заслуге стекли, који су роду своме животом и делима својим услуге чинили. „Матица Срисгса" . у просветном погледу представница нашег народа с ове стране Дунава и Саве, пре свега је позвана, да венац признања и славе оплете сваком оном сународнику нашем, који то у истини заслужи. То она треба да чини без обзира на дневну верозаконску, политичну или друштвену — струју, која у народу влада, без обзира на то, да ли је онај сународник, коме рад и заслуге признати треба, принадао овој или оној политичиој странци, да ли је — може бити — био консервативнијег или слободоумнијег мишљења и уверења. Једаи велики говорник нашег доба, говорећи о томе, како треба поштовати изврсне говорнике, ма они којој странци припадали, између осталог и ово вели: „Сви моји једномишљеници поштују наше велике говорнике, а од свију нико их ваљада толико не поштује, као ја; ја желим, да овде не буде ни нобедилаца ни побеђених, јер мислим, да врлине свију странака отаџбини нрипадају; нећу, да нам се каже, да с тога, што има у нама нешто арапске крви, туђој слави завидимо, и да ова земља, ова лепа отаџбина наша, ногама гази своје велике духове, као што Офелија Шекспирова гњечи цвеће из круне, коју је на глави носила" ! Ове златне речи великога говорника, ако и коме, требале би вазда на уму да буду нама Србима, којима ваљда с мајчиним млеком у срце и у душу уђе завидљивост и међусобна несношљивост. У дворанама „Матице Српске" — ако игде треба да веје дух оваке помирљивости, оваке узвишене трпљивости! „Матица Српска" треба да је нама Србима у иросветном обзиру — оно, што је старим Јелинима — у опште-народном погледу — била Олимпија, у којој се Грци, који су иначе — баш као и ми Срби — били несложни и разривени, састајали, на се ту — без икакве мржње или кавге — над-

метали у врлинама мушким и јуначким, и венац од маслине, венац славе и признања плели око главе ономе борцу, који се као најзаслужнији показао, ма иначе био аристократске или демократске странке. Појимајући своју свету дужност према заслужним синовима нашег народа „Матица Српска" је данас година дана — у овој дворани, у овакој истој свечаној седници — прославила успомену човека, који је њојзи учинио врло знаменит материјалан прилог, те јој тиме пружио средстава, да може новим полетом порадити око вршења свога узвишеног задатка, око унапређења српске књгокевности. Но као што нам је родољубива дужност пошту чинити оним сународницима нашим, који на олтар просвете српске материјалне жртве принашају исто толико и још више смо обвезани, хвалу и призиање о I авати и оним врлим синовима нашег народа, који у корист овога утроше своју душевну снагу, своју умну готовину. То смо у толико више обвезани чинити, у колико веће вредности имају душевни капитали, у колико више ум надмаша материју. Мени је у део пало, да у данашњој свечаној седници књижевног одељења „Матице Срнске ' пошту учиним покојнику, који је цео свој живот провео у служби роду своме, који је све своје умие силе напрезао. да народ свој усрећи и унапреди онако, како је најбоље знао и умео. Тај врли покојник, који је био и један од најврснијих чланова књижевног одељења „Матице Српске", јесте — /\р. Милан Ђорђевић! * * * Да видимо. ко је био др. Милан ЂорђевиИ и шта је урадио за народ ерпски! Др. Милан ЂорђевиЛ родио се у Руми 28. сентембра г. 1845. Основне школе свршио је у месту свога рођења; прву и другу реалну школу изучио је у Митровици; трећи и четврти гимназијски разред у Новом Саду; сва четир разреда горње гимназије у Сегедину, где је јз'ла месеца г. 1865. положио испит зрелости с добрим успехом.