Стражилово

133

134

гледају на младеж, гдекоја бака ће тек рећи: „Чекај, док остаре, како ће онда нос покуњити!" Старе усгтомене на завидљиву пакост средње подстичу; те нису ни старе, нису ни младе, нису нигде пристале. Пела и Восиљка лепо су обучене. На Пели три сукње, распирила се као ветрењача, глава јој свиленом џегом фино увијена; у Пеле су лепе обрве, али су ипак гаром малко продужене, испуњене, па и фарба на лицу баш тако јако се не познаје. Босиљка је сва у шлингерају, коса лепо очешљана, курјук у чаробну пунђу увијен, глава јој украшена свим цвећем, што га само у башти има, јест, и Босиљка мири као каква башта. Танасије Шамшалов седи у трему, пред њим бокал и чаша, пије, пуши, дуго му је време, чека, да ко од свог дође, неће у неану; и шта ће он, толики газда, онде* међ дерладма и распикућама, покрај своје красне куће, где је све у изобиљу, где свега има, што му само срце зажели. Већ је пред вече. Ето долази му кум, Зарија Лендован; сад ће бити дивана. Зарија ступи у трем. — Добар дан, Танасије, сретно провео Спасовдан! — Бог добро дао! Седи. Зарија није ни дочекао задњу реч, а већ седа. Танасије дигне чашу с два прста, од којих је један у чаши, па сипа за Лендована, ал' више вина у бокалу нема; лупа бокалом о сто. — Пело, донеси вина! Пела се напољу на клупи мало заговорила, и она би рада видити какву допадљиву сеоску лолу, и она је била у првој младости на гласу, а играчица, да јој пара није било. Уђе, узме бокал и оде у вајат по вино. На петојки натегача од тикве, буре је пуно, тек су га данас начели. Пела извуче вина; нехотице је нешто јаче повукла, да се морала загрцнути; носи бокал, а још се од вина облизује. Сад мора и Пела ту остати. Донела је ладне јагњетине; она већ зна, шта Танасије мисли; он је гостољубив, а Лендован му је кум, крстио му децу, управо жена Заријина, но то ништа не чини, зато су опет кумови. Диван се започне. — Чуо сам, куме, неку роткву, не знам је-л истина, чисто не бих ни спомињао. — Знам, шта мислиш, чуо си, да сам изгубио процес.

— Јест, говори, шта је у ствари? — Та знаш, да је мој синовац Живко против мене процес подигао. — Знам, па шта је суд донео ? — Е, донео је сектенцију, да морам дољну кућу и четврт сесије њему уступити. — Е, брате, ако узмеш на ум, и право је, јер је то дедовина; твој отац је био и његовог оца отац. — Јест, тако је. Ја сам хтео да се лепо изравнамо, а моја Перка, знаш каква је, она неће да попушта, а и Живкова млада је враг, па је оцило наишло на кремен. Хајд, кад је тако, нек буде, имам фала богу још толико, а дуга немам, ама баш ником нисам дужан, само богу и цару. Само ми је жао, што је толико трошка то стало, вишкал млого иште; да сам знао, одмах бих попустио био. — И боље би било; боље своме и попустити него вишкалма џепове пунити; од мене вишкал још није видио крајцаре, а мислим и да неће. Тек што је Танасија то изговорио, а ето му сина Милоша. Јак здрав младић у двадесетој години. Носи се више као Бачванин; на глави место клопава шешира мали „ирошки". Дошао је, да се оцу јави; све је код куће у реду, рад би мало пред меану, а Босиљка га већ на пољу пред врати чека. — Бабо, ја сам готов, рад бих мало тамо у коло. — Но трошка ти на то не треба, јел? Отац се смеши, а вади из џепа новце. — Ево ти на — форинтача. — Пружи му. — Ако не буде доста а ја ћу опет бабу за џеп. Милош прими форинтачу и оде. Маћеха му Пела нуспут поправља мараму на врату; после га пљесне по леђи. — Иди, момче, протреси мало те девојчуре; поскочице да су лепе! Милош смешећи се изађе па са Босиљком управо меани. Кад је излазио, сви су га мерили. — Да здрава момка! рече Зарија, — Ко га таквог и однегова нег ја? Сто пути рођена мати не би му таква била ! хвали се Пела. — Јест. Ал и јесте момак! сад би га требало женити, вели Зарија. -— Само да ни га не одведу у катане, бојим се за њега, дода Пела. — То је и моја брига; једног сам већ мо-